ARHITEKTURA

Zeleno graĐevinarstvo
Zdrave i bolesne kuće

Svetska zdravstvena organizacija više od decenije radi na projektu ispitivanja kvaliteta zgrada sa aspekta njihovog uticaja na zdravlje ljudi. Posebno su analizirane takozvane “bolesne kuće”, pravljene od štetnih materijala. Prof. dr Slobodan Krnjetin, sa građevinskog fakulteta u Novom Sadu, ističe da se posledice, najčešće ispoljavaju kroz oboljenja disajnih organa i alergije, a česti su primeri malignih oboljenja kao i raznih genetskih promena. Istraživanja međunarodnih ekspertskih komisija takođe svedoče o značaju, koji se i u svetu poklanja ovom problemu. Na međunarodnoj konferenciju u Milanu 1995. godine, posvećenoj ovoj temi, posebno su navedeni sledeći kriterijumi za definiciju tzv. “zdravih kuća”: termički kvalitet sredine, velika osvetljenost, dobra zvučna izolacija, sigurnost, funkcionalnost, mala potrošnja energije i prirodnih i mineralnih resursa i malo zagađenje okoline.

Prof. Krnjetin smatra da većina postojećih zgrada, ne ispunjava ove kriterijume. Najčešći slučaj je da se radi zadovoljenja unutrašnjeg konfora, narušena spoljna životna sredina.

Prof. dr Radivoje Mančić, sa arhitektonskog fakulteta prištinskog univerziteta, koji obavlja i funkciju podpredsednika balkanske eko federacije, navodi da je bioklimatska gradnja jedan od najaktuelnijih trendova savremene arhitekture, zasnovana na prirodnim principima korišćenja mikroklimatskih uslova. Jedan od njenih vidova je i tzv. solarna arhitektura, koja se pre svega koristi radi zagrevanja prostora.

Visoke domete u razvoju projekata zdravih zgrada u našoj zemlji ostvario je Novosađanin Veljko Milković, koji je svoje projekte izlagao na međunarodnom seminaru u Milanu, 1995, i u Tokiju, 1996. godine. Po njegovim rečima, zgrade izvedene po principima pasivne solarne arhitekture, pojavljuju se kao potpuno ukopani objekti (atrijumske kuće) sa vertikalnim osvetljenjem, delimično ukopani objekti sa bočnim osvetljenjem i nadzemne solarne zgrade.

Potpuno ukopani objekti su naročito pogodni za područja sa ekstremnom klimom, kao što su pustinjska i arktička prostranstva, gde su velike oscilacije i odstupanja od optimalnih temperatura. U jednoj podzemnoj strukturi, zbog dobre termoizolacije zemlje, temperatura vazduha je na konstantnoj visini od oko 12(C.

Kuća za sve terene

Posebnim kreiranjem unutrašnjosti, može se popraviti ugodnost boravka. U Japanu, grupa stručnjaka iz firme Shimizu Corporation, razvija poseban sistem unutrašnjeg uređenja sa mešanjem svetlosti, zvuka, strujanja vazduha i mirisa, kojim bi se stimulisao duži boravak pod zemljom, dok podzemni delovi Univerziteta u Minesoti (USA), imaju ugrađene periskope kojima se reflektuje pogled na okolinu i dnevno svetlo.

Nadzemne samogrejne zgrade mogu da se podižu na svim terenima, nezavisno od nivoa podzemnih voda i oblika terena. Iskustva prof. Krnjetina govore da ovakve zgrade mogu biti izvedene sa direktnim ili indirektnim izlaganjem sunčevoj energiji ili sa daljinskim toplovodima. Ozelenjavanjem spoljnih i delom unutrašnjih zidova, povećava se zaštita i oplemenjuje se okolina. Zemljana zaštita (termoizolacija) se postavlja između dva spoljna zida i po krovu, slično kao na zemunicama. Bočna vegetacija (bršljen ili loza), mrežom se odvaja od zida za oko 5 cm, čime se ostvaruje efekat krzna. Sa reflektujućim površinama na krovu i prozoru, dodatno se uvodi sunčana svetlost i toplota, i time se ostvaruje prijatan boravak u objektu tokom čitave godine.

Inženjer Aleksandar Nikolić iznosi pre svega lična iskustva u primeni ovakve gradnje, jer i sam živi u ovakvoj kući u Novom Sadu. Po njegovim rečima, najvažniji uslov kod njene izgradnje je orijentacija fasade sa otvorima isključivo prema jugu, a zbog jednostavnije izgradnje je pogodan teren u blagom nagibu, takođe, prema jugu. Ukopavanje objekta ide do dubine od 1,2 m, (samo toliko da se spreče toplotni gubici kroz parapetni fasadni zid). Zaštita ostalih spoljašnjih zidova i tavanice se izvodi zemljanim nasipom debljine od 20 do 80 cm, a uvođenje sunčeve svelosti je omogućeno direktno preko prozora okrenutih ka jugu.

Nikolić navodi da termo-energetska analiza pokazuje da se sa ovakvim kućama može ostvariti ušteda u utrošku energije i do 80 odsto u odnosu na klasično građene nadzemne zgrade. Konstrukcija je armirano betonska, sa ravnom krovnom pločom. Jedino, južni fasadni zid je urađen od lakog gas betona a taj material, kao i drvo, prema preporukama međunarodnih organizacija, spada u materijale koji su najmanje štetni po zdravlje stanara.

Bašta na krovu

Za najekonomičnije zagrevanje solarne zemunice kao i svih pasivnih solarnih objekata, veoma je važan raspored sunčanih dana. Najidealniji slučaj u našem podneblju su periodi od po 2 sunčana i 3 oblačna dana, ako u grejnoj sezoni prosečno imamo 60 odsto oblačnih dana. U periodu do 3 oblačna dana temperatura vazduha u zemunici (od 20(C) se održava na osnovu prethodnog sunčanog perioda, kao i na osnovu akumulisane toplote u pregradnim betonskim zidovima i termoizolovanim duplim betonskim podovima. Nikolić navodi da se naročito pogodnim rešenjem smatra Milkovićeva solarna zemunica sa reflektujućim površinama na prozorima u kojoj je i do 3 puta više iskorišćena toplotna energija Sunca.

U reflektujuće površine, kaže Milković, spadaju sjajni premazi (lakovi i boje), aluminijumski limovi i folije na čvrstoj podlozi, koji reflektuju direktno i difuzno zračenje Sunca (od preko 80 odsto). Ove površine su najjeftiniji solarni uređaj koji pored toplotnog efekta obezbeđuju i povećanje unutrašnje osvetljenosti prostorija. Sa odgovarajuće postavljenim reflektujućim površinama osvetljavaju se pod i plafon neposredno uz prozor, tako da ne dolazi do zaslepljivanja. Milković posebno ističe da su naročito korisne donje reflektujuće površine, jer se od njih svetlo odbija u plafon i difuzno osvetljava unutrašnjost objekta bolje nego kada su postavljeni veći prozori.

Sloj zemlje na objektu ima blagi nagib u nazad, pa ne zadržava vlagu, a bez zalivanja na njemu se mogu uzgajati korisne i ukrasne biljke. Posebna specifičnost ovih kuća je unutrašnja toplotna izolacija, čija je veća efikasnost u odnosu na spoljašnju termoizolaciju dokazana na eksperimentalnim modelima.

Ušteda od 15.000 kWh

Prema vlasniku ove kuće lako je uočiti direktne prednosti solarne zemunice nad klasičnom kućom. Iz svog iskustva kaže da, ako se izračunaju troškovi grejanja u zimskoj sezoni i hlađenja leti, u jednoj stambenoj zemunici površine 140 kvadratnih metara i u isto takvoj klasičnoj kući, ukupna razlika utrošene energije u korist zemunice je čitavih 15.000 kWh godišnje. Zemunica će za 50 godina uštedeti više od 50.000 evra. Zbog orijentisanosti svih unutrašnjih prostorija ka suncu, u zemunici imamo i direktnu uštedu u električnom osvetljenju od oko 30 odsto. On takođe podseća, da površina fasade solarne zemunice iznosi samo jednu desetinu površine klasične kuće, pa su troškovi malterisanja i održavanja fasade kod zemunice samo jedna desetina takvih troškova na klasičnoj kući.

Ovim kućama takođe nisu potrebne gromobransku instalaciju, ili oluci za odvođenje vode sa krova. Značajna prednost svakako je i velika sigurnost stanovanja u zemunici u slučaju zemljotresa, olujnih vetrova, pa i ratova. Treba napomenuti da je problem buke i vibracija sa izgradnjom zemunice uspešno rešen. Zemunica je jedina kuća u kojoj se ne oseća ni košava, ni severac, a ni promaja!

Trajnost do 200 godina

Umesto klasičnih zidova od blokova ili opeka, zemunica zahteva spoljne zidove od armiranog betona. To je za gradnju, komplikovanije i nešto sporije, a i zahteva relativno skupu oplatu za izlivanje betona. Ovako povećani troškovi gradnje zidova i placa mogu se u potpunosti opravdati sa tri puta većom trajnošću solarne zemunice. Većina neupućenih ljudi ne veruje u vek trajanja zemunice od 200 godina i to zbog poređenja sa vekom klasične kuće od maksimalno 75 godina. Aleksandar Nikolić kaže da skeptici zaboravljaju da je zemunica potpuno zaštićena u zemlji od svih atmosferskih uticaja, prvenstveno od razornog dejstva mraza i ekstremnih temperatura koji postepeno razaraju fasadu i zidove klasičnih kuća.

Ekološke kuće kao stambeni prostori nude čoveku humanije viđenje sveta. Adekvatna eko-naselja obezbedila bi smanjenje prenaseljenosti, gužve i zagađenosti što posredno utiče na ljude i na njihovo psihofizičko stanje. Ovakvi objekti čine potpunim čovekov doživljaj stanovanja za razliku od sadašnjih naselja koja nude osećaj stešnjenosti, izolacije i zatvorenosti između zidova. Oni su najbolji način da se pomirimo sa prirodom, a na taj način i sami sa sobom.

D.Bulajić