PRIČA SA NASLOVNE STRANE

Pripremio: Dušica Ćoćić

UGROŽENE ŽIVOTINJSKE VRSTE NA NAŠEM TLU
Nemoćni predatori

U našoj zemlji još uvek nije donet Zakon o zaštiti prirode, što u mnogome otežava napore naučnika da sačuvaju sve veći broj ugroženih vrsta. Projekti povratka iščezlih životinja vrlo su skupi, a često i neuspešni. Da ne bismo ostali bez Pančićevog skakavca, endemske vrste sa planine Tare, orla krstaša, medveda i ostalih sa "crvenog spiska" moraju se, pre svega, zaštititi njihova staništa.

Može izgledati neverovatno, ali "pernati pacovi", kako se ponekad nazivaju golubovi, jedan su od uzroka koji je moćnog sokola stavio na listu nestajućih vrsta u našoj zemlji. U borbi "prsa u prsa" zna se, naravno, ko je jači. Tako biva sve do momenta dok se u prirodno ustrojstvo ne umeša čovek. Soko lako nadjačava goluba, ali bitka sa njegovim pomagačem dovela ga je gotovo do istrebljenja. Soko, kao i ostale ptice grabljivice, spada u predatore (među sisarima najpoznatiji vuk), prirodne "čistače" drugih vrsta, koji izborom svog jelovnika direktno konkurišu čoveku. To što je on od davnina opevan u našim epskim pesmama i vremenom postao mitsko-herojska ptica ovog područja nije mu mnogo olakšalo poziciju u savremenom svetu. Naleteo je na čoveka modernog doba koji preuređuje prirodne zakone bez obaveze da učestvuje u očuvanju već postojećeg poretka. Tako se junak naše starine, zajedno sa jastrebom i još po kojom ptičjom vrstom koja na svom meniju ima i goluba, našao na odstrelu golubara. Od njihovog gneva ne stradaju samo odrasle jedinke - uništavaju se i gnezda i mladunci u njima.

Golubovi su divne ptice, golubarstvo lep hobi, ako ništa drugo od njihovog su roda srpski visoko-letači. Ali poput miša, pacova, bubašvabe i gugutke, golub je sinantropna vrsta, što će reći prati čoveka i sasvim mu odgovaraju uslovi u kojima mi živimo, što često dovodi do eksplozije njihove brojnosti. Predatori unose malo reda među sinantrope: osim što ograničavaju njihov broj, "čiste" ih od bolesti i tako ostaju zdrave reproduktivne jedinke, što, opet, najviše koristi čoveku, jer se uništavaju opasne kliconoše. Potrebno je, svakako, brinuti o svim životinjama, ali o nekima treba brinuti malo više. Spisak ugroženih vrsta proteklih godina vidno se povećao - spisak nestalih i nestajućih takođe.

JOŠ BEZ ZAKONA

Kako stvari sada stoje, naše životinje će na pravnu zaštitu još malo pričekati. Zakon o zaštiti prirode je, kažu, u izradi; pokrenut je i zahtev za izradu Zakona o zaštiti životinja, ali se u realizaciji nije mnogo odmaklo. U zemljama zapadne Evrope, čak i u većini zemalja našeg regiona, zakoni o životinjama su jasno definisani, a posledice njihovog kršenja vrlo obeshrabrujuće. Zvuči paradoksalno, ali je, izgleda, nama svojstveno: iako unutar sopstvene kuće red još nije uspostavljen, naša zemlja je potpisnik međunarodne konvencije CITES kojom se reguliše među-granični prelaz ugroženih vr sta. Koliko ova ne usaglašenost može biti opasna ističe i dr Saša Marinković sa Biološkog instituta "Siniša Stanković", ujedno i direktor Fonda za zaštitu ptica grabljivica Srbije. On podseća da afera od prošle godine kada su ubije ne ptice bez ikakve dokumentacije kamionima iz nošene iz zemlje još nije rasvetljena. Standardi evropskih zakona nalažu da niko nema pravo da iz prirode prikuplja njene plodove, a da ih potom prodaje. "Vi možete na brati gljive i od njih sebi pripremiti večeru, ali ih ne možete izneti na pijacu i prodati", objašnjava kako stvari funkcionišu u Evropi dr Marinković. "Tamo, ako nešto proizvedeš i umnožiš, onda možeš i da prodaš - kod nas su, na primer, farme puževa samo pokriće za njihovo prikupljanje iz prirode."I bez zakona na državnom nivou mnoge stvari bi mogle, uz malo dobre ljudske volje, da se urade za dobrobit vrsta koje imamo. Od Lovačkog saveza Srbije već je traženo da stavi pod zabranu lov grlica i prepelica, koje našim lovcima nisu naročito interesantna meta, ali su zato omiljena lovina italijanskih pobornika lovnog turizma. Lovni zakon, na žalost, ne štiti one ptice koje Srbiju koriste kao tranzitnu zemlju do toplijih krajeva, a ni selice koje dolaze sa severa da zimuju kod nas.

Isušivanjem slatinastih staništa i močvarnog tla oko Save, Tise, Dunava i Tamiša, mnoge ptice su novo prebivališe potražile na ribnjacima. Većina njih više nije u državnom vlasništvu, što u mnogome umanjuje došljacima šansu da prežive. Privatnim vlasnicima su i sve malobrojnije barske ptice ( npr.crna roda) samo pernate štetočine koje treba ukloniti. Dr Marinković smatra da je osnivanje nezavisnih komisija za kontrolu lovišta i ribnjaka jedini način da se očuvaju ugrožene vrste. Možda je to jedina šansa i za jednog od najvećih ribolovaca - malog kormorana koji spada u crvenu vrstu Evrope. Ima ga samo u Rumuniji, Bugarskoj i mali broj u Grčkoj. Još uvek izdržava i sa Srbima

NAJUGROŽENIJE MEĐU UGROŽENIM

Kao jedan od prioriteta dr Marinković ističe i stalnu edukaciju stanovništva o potrebi i načinima zaštite ugroženih vrsta. "Sa pticama je to malo lakše, one kod čoveka nekako izazivaju najviše simpatija, ali kako objasniti nekoj lokalnoj zajednici da treba sačuvati određenu zmiju ili žabu?"

lako su ptice i "simpatičnije" i brojnije od gmizavaca i vodozemaca imamo 385 vrsta ptica i oko tridesetak vrsta gmizavaca i vodozemaca) upravo se među njima nalaze i naj ugroženije među ugroženim vrstama. Na čitavoj teritoriji naše zemlje postoji samo 3 para orla krstaša. Za tragediju orla krstaša takođe je zaslužan neracionalan lov. Da nije nestao zbog nedostatka hrane dokaz je njegovo omiljeno jelo tekunica, koje u nekadašnjim staništima krstaša još uvek ima.

U planinskim područjima nepažljivi turisti sve češće ugrožavaju retka staništa planinske zebe i ševe. Mira više nemaju ni sve malobrojniji crni daždevnjak ni planinski šar ga, zmija slabog otrova.

Koliko promene u ekosistemima mogu da ugroze opstanak vrste najbolje se vidi na primeru morune. Ova dugovečna morska riba plivala je u periodima mrešćenja iz Crnog mora stotinama kilometara uzvodno uz Dunav. Izgradnjom brane "Đerdap II" i ne baš uspelom prevodnicom za ribe, njoj je u velikoj meri uskraćeno pravo na produžetak vrste, pa se broj moruna poslednjih godina prepolovio. Sa Norvežanima se intenzivno radi na programu njene zaštite.

Uz malo dobre ljudske volje život bi u mnogome postao sigurniji i beloj rodi. Zbog nedostatka mesta prave gnezda zaštita plavnih livada na kojima se hrani je sve što ovoj ptici od čoveka treba.

Ris (Lynx lynx), najveća evropska divlja mačka, najugroženiji je sisar našeg podneblja. Mr Duško Ćirović sa Katedre za ekologiju i geografiju životinja Biološkog fakulteta u Beogradu (jedan od najzaslužnijih za povratak dabra u Srbiju) navodi dve podvrste koje kod nas obitavaju. Balkanski ris je naša autohtona vrsta, dosta malobrojnija od pridošlice sa severoistoka, karpatskog risa (ukupno i jednih i drugih oko šezdeset jedinki). Naveći broj jedinki te male populacije nalazi se na Kosmetu, pa je tokom ratnih operacija i on dobro postradao. Nekoliko primeraka može se videti u Crnoj Gori, ima ga u Albaniji, zapadnoj Makedoniji, a postoje pretpostavke da se proširio i na sever Grčke. Karpatski ris nije mnogo odmakao od svoje postojbine, prostire se južno od Đerdapa u istočnom delu naše zemlje. Međutim, pretpostavlja se da se po koji primerak ove podvrste šetka i zapadnom Srbijom, ali njihov put do novog staništa bio je malo duži od očekivanog. Preci ovih jedinki su još 1974. godine doneti iz tadašnje Čehoslovačke i reintrodukovani u Sloveniji, odakle je i krenulo njihovo putešestvije Dinarskim planinama preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, pa sve do Srbije.

Sličnu seobu imala je i divokoza (Rupicapra rupicapra). Sedamdesetih godina počelo je koloniziranje teritorije istočne Srbije oko Zlota i Đerdapa populacijom sa Prenja u Hercegovini. Donete jedinke su kao i one već postojeće pripadale istoj podvrsti balkanske divokoze, pa je dolazak gostiju prošao bez štete po domaćina. Slični pokušai rađeni su i na reci Mileševki kod Prijepolja i u Ibarskoj dolini kod Kraljeva, gde se pouzdano zna da je nekada bilo divokoza, ali iz nekog razloga ovde nisu opstale. Danas je najjača zlotska populacija od otprilike 120 jedinki i, po mišljenju mr Ćirovića, upravo nju treba iskoristi ti kao populacioni rezervat iz koga bi se vršilo dalje naseljavanje pogodnih područja. Na Tari ih takođe ima, ali u manjem broju ( od 60 do 70 ), pa bi pre raseljavanja, smatra on, trebalo sačekati da se ova zajednica još osnaži.

PONOS SRBIJE

I dok orao krstaš, sivi i stepski soko, suri orao i belorepan, i mnoge druge ptice od roda grabljivica nastavljaju tešku bitku za spas svoje vrste, jedna od njih se "vratila u život" i postala medijska zvezda ptičje vrste. Reč je o stanovniku kanjona reke Uvac i Trešnjice - beloglavom supu. Za razliku od orlova koji jedu samo ono što se kreće i na čemu mogu da demonstriraju svoju lovnu veštinu, supovi vole ono što se ne miče, pa takva hrana čini 96 odsto njihovih obroka. I ta navika zamalo da im dođe glave. Otrov koji je korišćen za suzbijanje besnila kod lisica i vukova izazvao je i pomor supova, pa su za 10-15 godina potpuno iščezli iz istočne Srbije.

Već godinama se rade intenzivni programi zaštite ove vrlste koja uključuje i prihranjivanje, jer od količine raspoložive hrane zavisi da li će se beloglavi sup gnezditi ili ne. Ukoliko nestašica duže potraje, on napušta stanište i traži utočište u nekoj od mediteranskih zemalja.

OČUVATI STANISTA

U našem glavnom gradu postoji i Centar za rehabilitaciju i reprodukciju ugroženih vrsta koji ima stalnu saradnju sa Veterinarskim fakultetom. Povređene životinje se operišu i leče, a nakon oporavka se vraćaju u prirodu. Programi; vezani za reprodukciju ugroženih vrsta veoma su skupi, a na žalost, često i neuspešni. Bradan je kod nas već nestala vrsta, a kako stvari stoje, i u Evropi mu je opstanak neizvestan. Na Pirinejima i u Alpima se godinama rade projekti za njegovu reintrodukciju, ali bez značajnih rezultata. Osim troškova, pokušaji razmnožavanja životinja u laboratoriji povezani su i sa drugim teškoćama. Saživot sa čovekom utiče da se one u manjoj ili većoj meri, zavisno od vrste kojoj pripadaju, vezuju za to veštačko okruženje. Kod sisara je taj proces sporii i traje nekoliko godina; s druge strane, mladunci ptica toliko postaju zavisni od uslova u kojima su rođeni, pa njihovo kasnije "vraćanje" u prirodu često biva fatalno. "To zahteva tzv. "zadivljavanje" životinje, ona se mora naučiti da ne trči za čovekom čim ga vidi, jer zna da će dobiti hranu, već da je sama traži, onako kako bi činila da je odgajena u prirodi", ističe mr Duško Ćirović.

Osnovni cilj je zato da se očuva vrsta tamo gde ona pripada, u njenom prirodnom staništu. Srbija je jedan od 5 -6 najvećih evropskih centara biodiverziteta, bogata raznovrsnim akvatičnim, slatinastim, kanjonskim i drugim ekosistemima. Demografski podaci kod nas ljudi izazivaju paniku, ali je naša nesreća možda jedini spas za ugrožene životinje. "Stara planina polako odumire", kaže mr Ćirović, "i upravo su to mesta na kojima će mnoge životinjske vrste naći utočište".

Dr Marinković naglašava da je posle zaštite određenih područja najbitniji rad na njihovom povezivanju. "Treba napraviti koridore između tih tačaka biodiverziteta, da flora i fauna mogu da "komuniciraju" i da se očuvaju prirodni procesi, jer to vodi očuvanju kvalitetnog genotipa tih vrsta".

Naučnici upozoravaju da su za mnoge vrste programi zaštite već zakasnili i da će još veliki broj neminovno nestati. Na klimatske promene koje uzimaju svoj danak i među životinjama ne može se uticati, šteta koju im Ijudi nanose još uvek je, možda, popravljiva. Ako se ne sačuva njeno stanište uzaludan je i sav trud da se sačuva vrsta.

Dušica Ćoćić