GENETIKA

Pripremio:S.Ž

Postojanje ima tužan smisao
Život radi gena

Jedan mladi profesor u Oksfordu, davne, 1976. godine, dao je sasvim novu definiciju gena: "Mi smo mašine za preživljavanje, roboti nosioci, programirani samo da sačuvamo sebični molekul, poznat kao gen"

Ričard Dokins-njegova knjiga "Sebični gen" je objavljena 1976. Donela je mnogo pogrešnih zaključaka i predrasuda sa kojima se Dokins i danas bori

Istoimena knjiga koja je postala najslavnija u oblasti nauke u po-slednjih sto godina, nosila je ovu hladnu izjavu u predgovoru i svom autoru donela međunarodnu slavu. Mladi predavač je Ričard Dokins, i danas je profesor na Oksfordu i u savremenom svetu nauke, nesumnjivo, najuticajniji je zagovornik Darvinove teorije evolucije.

"Sebični gen", knjiga u kojoj je izneta kontroverznu tvrdnju, prodavala se kao alva, ali je dovela i do velikih zabuna. Mnogi i danas veruju, zahvaljujući Dokinsu, da sva živa bića, pa i ljudi, podležu kontroli sebičnih gena kojima je važan samo sopstveni opstanak i koji će učiniti bilo šta samo da se osigura trajanje, pa čak i uništavanje sopstvenih tela, ili naših, ako će to poslužiti svrsi!

"Sebični gen" je samo pokušaj da se evolucija bolje razume, i to tako što ćemo o njoj razmišljati kroz ulogu gena a njih posmatrati kao sebične. Dokins ne tvrdi da su geni zaista sebični, niti da znaju šta zaista rade. On ne tvrdi da ima dokaza koji potpuno potvrđuju evoluciju. Najmanje tvrdi da su ljudi nemoćni da se odupru zahtevima svojih sebičnih gena - već upravo obrnuto! U želji da najširoj publici prikaže svoju viziju evolucije, skovao je najmoćniju ali i najnerazumljiviju metaforu u nauci.

Ideja sebičnog gena potekla je iz pokušaja da se resi stara zagonetka koja je mučila sve evolucioniste, uključujući i samog Darvina, koji je u "Poreklu vrsta", svom najčuvenijem delu iz 1859. godine, pokazao da borba za opstanak deluje kao "filter" kroz koji prolaze samo odabrani, sposobni da opstanu. Oni bi ostavljali potomstvo koje nasleđu-je potrebne osobine, gurajući sami proces evolucije napred.

Ali i sam Darvin je znao da neka živa bića ne slede ovu nemilosrdnu logiku. Osobine, kakve su recimo hrabrost ili neustrašivost, jasno i značajno umanjuju šanse za život dovoljno dug da bi se ostavilo potomstvo. Pitanje je kako i zašto su takve osobine opstale? Zašto, recimo, ptice ispuštaju krike upozorenja svom jatu, iako time same dolaze u poziciju da budu napadnute, ili zašto pčele kreću u samoubilački napad da bi odbranile svoju košnicu?

Darvin je u "Poreklu čoveka", objavljenom 1871. godine sugerisao da proces evolucije ponekad ne deluje na nivou jedinke već na nivou ćele grupe, i tako neustrašivost ne donosi možda dobrobit individui, ali zato donosi grupi.

Ova teorija "grupne selekcije" bila je vrlo popularna biolozima u decenijama koje su sledile. Škotski ekolog Vin-Edvards je tokom 60-tih tvrdio da je grupna selekcija uzrok što vrane prestaju da se pare kada njihova populacija postane suviše brojna. Ovakvo ponašanje svakako nema smisla za pojedinu vranu, ali ima smisla za preživljavanje jata i populacije vrana.

Nisu svi bili zadovoljni ovakvim objašnjenjem: kritičari teorije grupne selekcije su ponašanje vrana pripisali oskudici hrane koja dovodi do polaganja vrlo malog ili nikakvog broja jaja. Sredinom 60-tih je nova generacija biologa često napadala grupnu teoriju, i sve ih je više tvrdilo da se ovakvo ponašanje, a i evolucija u celosti, može razumeti samo uzimajući u obzir osnovnu jedinicu života - gen.

Značaj genetike

1964. V.Hamilton je objasnio srodničku selekciju u knjizi "Genetska teorija socijalnog ponašanja"

U vreme formulisanja Darvinove teorije evolucije, nisu postojali čvrsti dokazi o postojanju gena, iako je on znao da postoje "nosioci" naslednih osobina. Prvi dokazi o njihovom postojanju izašli su na svetlost dana tokom 1866. godine i to preko eksperimenata koje je napravio austrijski monah Gregor Mendel. l pored izvanredne važnosti za Dar-vinovu teoriju evolucije, Mendelov rad je bio ignorisan i to dugi niz godina i posle njegove smrti. Kada je sredinom 60-tih struktura DNK bila otkrivena i geni su došli u centar pažnje. Posebno je grupa biologa koja proučava ponašanje životinja bila zainteresovana za njihovu ulogu u evoluciji. Geni su za njih bili odgovor na zagonetku koja ih je dugo mučila: na osnovu čega, zapravo, "prirodna selekcija" deluje? Odgovor na ovo pitanje je bio ponekad pronađen u okolnostima, ponekad u jedinci, a nekada u grupi životinja ili čak u celoj vrsti. Ipak, dokazi su retko bili ubedljivi.

Biolozi su tako gacali u sopstvenoj zbrci. Geni su bili očigledni kandidati za nosioce evolucije, ali je i dalje stajao veliki problem, koji je mučio i samog Darvina: altruističko (nesebično) ponašanje. Nemoguće je objasniti ponašanje koje bi sprečilo gene u obavljanju njihove osnovne funkcije, a koje bi oni prenosili, ako su istinski u fokusu evolucije.

Do preokreta je došlo 1964. godine u radu oksfordskog teoretičara Vilijama Hamiltona. Na Hamiltona je presudno uticao članak genetičara Holdejna u kojem se ovaj šalio da bi život dao za dva brata i osam rođaka. Pozadina ove šale je čista genetska istina: braća nose kopije roditeljskih gena. Tako da ako jedan brat sebe žrtvuje da bi spasao živote svoje braće, bio bi izgubljen samo jedan par gena a dva para bi bila spašena, što je sa tačke gledišta gena, bolje nego da budu izgubljena sva tri para. A kada su u pitanju životi rođaka, više života mora biti spašeno jer je njihov genetski materijal sve različitiji što su srodnički udaljeniji.

Iznenada, ideja o naslednom genu za altruističko ponašanje i nije bila tako paradoksalna. Izgledalo je logično da smrt jedinke ili individue može da bude biološki opravdana ako se time spašava više života. Hamilton nije tražio dokaze u kopanju po pojedinim primerima u životinjskom carstvu, već je počeo da se bavi idejom da ga konsekventno prikaže kroz matematiku. Definisao je i teoremu o mogućem postojanju gena altruizma. Teorema je polazila od pretpostavke da takvi geni postoje ukoliko se češće manifestuje sa-mopožrtvovanje, a usko su povezani sa cenom žrtvovanja.

Hamilton je pokazao da altruizam može biti genetski objašnjen preko "bratske ili rođačke" selekcije u ko joj jedinka žrtvuje sebe radi višeg cilja: očuvanja većeg broja kopija rođačkih gena.To je resilo i Darvinovu dilemu i tako je Hamilton postao slavljenik koji je doprineo najvećem napretku u teoriji evoluciji od "Poreklo vrsta".

S.Ž.

ALTRUISTIČKO PONAŠANJE: Ponašanje koje donosi dobro grupi ali ne i pojedincu. Često se sreće u životinjskom carstvu kao i kod ljudi i dugo je bilo zagonetka za biologe evolucioniste.

GRUPNA SELEKCIJA: Verovanje da ponašanje koje šteti jedinki a donosi dobrobit grupi ili vrsti, može da se prenosi. Ova teorija je formulisana da bi se objasnilo altruističko ponašanje ali nedostatak znanja o genima činio je da se mislilo da takvo ponašanje nije lako prenosivo.

SRODNIČKA SELEKCIJA: Verovanje da ponašanje koje može da bude štetno po jedinku, može da se prenosi kroz populaciju ako ono znači dobrobit za rođake. Ako jedinka koja se žrtvuje umre i time spasi tri bliska rođaka, biološki je izgubljen jedan par gena a spašena su tri: računica je čista, geni su na dobitku.

TEORIJA GENA KULTURE: Ova teorija kaže da ljudi prosperiraju iz dva tipa nasleda: genetskog i kulturnog. Na primer: jednako je važno naslediti gene predaka koji su omogućili da se napravi kameno oruđe - kao i naslediti znanje kako da se to oruđe upotrebi.

M-GEN ILI MEMES GEN: kulturni ekvivalent genu koji prenosi ideje ili tehnike uma. Moda, religija ili politika mogu da leže u bazi m-gena i da budu preneti sa roditelja na decu.