MUZEJ CIVILIZACIJE

Pripremio:G. B.

Tajna Vojnićevog rukopisa

Izgledalo je da će rešenje još jedne značajne misterije razrešiti nedoumice o tajanstvenoj prošlosti. Ali, do dana današnjeg niko nije uspeo da dešifruje taj rukopis...

Izgleda da je Vojnićev rukopis ili nepoznata šifra, ili nepoznati jezik, ili prevara

Američki antikvar Vilfred Vojnić pronašao je 1912. godine u biblioteci jezuitskog koledža, u okolini Rima, bogato ilustrovani srednjevekovni rukopis pisan nepoznatim pismom i jezikom. Cak ni američki vojni kriptografi, koji su uspeli da dešifruju japansku carsku šifru, a koji su se pred kraj II svetskog rata iz hobija pozabaviIi šifrovanim antičkim rukopisima, uspeli su da dešifruju sve do čega su došli - osim Vojnićevog teksta.

Citav niz neuspeha da se u ovom raskošnom rukopisu, dugačkom 230 strana, punom neobičnih crteža biljaka, nebeskih sfera i kupačica, nađe bilo kakav smisao, naveo |e savremene istraživače da posumnjaju da se radi naprosto o prevari. Godine 1586. nemački car Rudolf II kupio je ovaj rukopis od engleskog avanturiste Edvarda Kelija, za 600 dukata - što odgovara sumi od današnjih 50.000 američkih dolara - a to je mogao da bude i više nego dovoljan motiv za ovako komplikovanu obmanu.

Pokušaji tumačenja

Prvo smisaono tumačenje ovog rukopisa pružio je 1921. profesor filozofije sa Pensilvanijskog univerziteta, Viljem Njubold. On je tvrdio da rukopis sadrži sitne znake ispisane perom, koji se mogu videti jedino pod uvećanjem, i da su ti znaci zapravo stenografski znaci starogrčkog jezika. Po ovom tumaču, Vojnićev rukopis napisao je Rodžer Bekon u 13. veku, i on govori o raznim pronalascima, kao što je, na primer, mikroskop. Ovo tumačenje, međutim, obezvredili su kritičari koji su pokazali da navodne mikroskopske osobine rukopisa predstavljaju prirodne pukotine u mastilu.

Filolog amater Džon Stojko je 1 978. tvrdio da je rukopis napisan na ukrajinskom jeziku, bez korišćenja samoglasnika, ali njegov prevod, u kome se nalaze i rečenice kao što je: "Praznina \e ono za šta se bori oko Boga-Deteta" ne odgovaraju ni ilustracijama ni ukrajinskoj istoriji. Fizičar Leo Levitov je 1 987. tvrdio da su dokument napisali francuski katari, i da je sastavljen od reči raznih jezika, ali se njegov prevod uopšte ne slaže sa dobro dokumentovanom teologijom katara.

Besmislica ili šifrovana poruka

Neobične slike nebeskih sfera, fantastičnih biljaka i nagih žena ukrašavaju stranice Vojnićevog rukopisa, kojl se danas čuva u Bajnekeovoj biblioted retkih knjiga i rukopisa na univezitetu Jel

Nakon svega, bilo bi prilično lako da se zaključi da je Vojnićev rukopis obična besmislica, dobijena slučajnim metodom pisanja. Moguće je, na primer, da se radi o šifrovanom tekstu na nekom potpuno nepoznatom jeziku. Kako je zapazio američki kriptolog Gordon Rag, najčešće reči se ponavljaju dva ili više puta u istom redu. Ako bi se znaci Vojnićevog rukopisa preveli na slova latinice (naravno, svakom znaku se dodeljuje slovo konvencijom, što ne znači da on i predstavlja to slovo), jedan red u tekstu bi, na primer, izgledao ovako (list 78): qokedy qokedy dal qokedy qokedy. Ali, toliko ponavljanje reči ne nalazimo ni u jednom poznatom jeziku i to je ono što Vojnićev "tekst" čini suviše različitim od bilo čega poznatog, da bismo mogli da pretpostavimo da je pisan na ma kom Ijudskom jeziku.

Pa ipak, Ijngvistička složenost rukopisa nesumnivo ukazuje na sistem. Cak i ako je čitav rukopis samo prevara, ona nije nastala tako što je neko nasumično izabrao znake i složio ih u tekst. U njemu nalazimo suviše pravilnosti i sistema. Na primer, reči u Vojnićevom tekstu raspoređene su binomnom raspodelom - najčešće korišćene reči imaju pet ili šest slova, a broj reči sa manje ili više slova opada strmo od vrha po funkciji koja predstavlja simetričnu zvonastu krivu. U gotovo svim Ijudskim jezicima, distribucija reči je šira i asimetrična, sa češćim javljanjem relativno dugih reči. Veoma je malo verovatno da bi binomna raspodela mogla da bu-de namerno ukalkulisana u kreiranje tog rukopisa sa ciljem obmane, pošto je taj statistički koncept nastao vekovima nakon ovog rukopisa.

Kardanova rešetka

Da bi pokazao da je moguće stvoriti šifru sličnu Vojnićevoj, koja u sebi ne nosi neko značenje, kriptolog Gordon Rag je pokušao da sam kreira sličan rukopis. Opšte mišljenje je da je ovaj rukopis nastao pre 1500. godine, ali je poznato da su u srednjem veku i renesansi umetnička dela pravljena u stilu starijih vremena, ili iz sasvim nedužnih motiva, ili da bi rukopis izgledao starije; zato je ovaj kriptograf datirao rukopis između 1470. i 1608. godine. To je otvorilo mogućnost da je u njegovom stvaranju korišćena Kardanova rešetka, koju je ovaj italijanski matematičar predstavio 1550. godine.

Kardanova rešetka se sastoji od jedne karte sa nekoliko proreza. Kada se ta rešetka postavi na naizgled besmislen tekst nastao izborom slova pomoću iste takve rešetke, otkriva se skrivena poruka. Rag je ubrzo uvideo da korišćenjem Kardanove rešetke sa tri otvora može da stvori tekst po osobinama veoma sličan Vojnićevom. Korišćenjem tablice od 36 stubaca i 40 redova, i Kardanove rešetke za izbor znakova uspeo je da za nekoliko sati načini između 1.000 i 2.000 reči.

Prvi stubac tablice bi sadržao slogove - prefikse, drugi sredinu reči, a treći sufikse. Postavljanjem rešetke počev od različitih redova tabele, dobijaju se reči koje se sastoje od različitih prefiksa, sredina i sufiksa, sasvim u Vojnićevom stilu.

Ovaj metod je takođe bio u stanju da reprodukuje i druge pravilnosti Vojnićevog rukopisa. Na primer, u Vojnićevom rukopisu se određeni znakovi nikad ne pojavljuju zajedno, što se može podesiti pomoću Kardanove rešetke; ako se uzastopni otvori na rešeci postavljaju uvek na različite redove, onda se slogovi u horizontalnim ćelijama tabele koje se dodiruju nikad neće pojaviti zajedno, ma koliko da su individualno česti. Što se tiče binomne, "zvonaste", statističke raspodele reči u pogledu njihove dužine, ona se može postići mešanjem kratkih, srednje dugih i dugih slogova u okviru tabele.

Najverovatnjje....

Po svemu sudeći, zaključuje Rag, metod Kardanove rešetke poslužio je kao sredstvo da se stvori Vojnićev rukopis. Na osnovu praktičnog iskustva, kaže on, nesumnjivo je da je jedna osoba mogla da načini takav rukopis za samo tri meseca. Ipak, ostaje pitanje: sadrži li on neku smisaonu poruku, ili je puka besmislica?

Osobina Vojnićevog teksta koja bi mogla da reši ovo pitanje, a na koju je već ukazano, jeste suviše često ponavIjanje reči. Bilo koji metod primene Kardanove rešetke na smisaon teksta neće proizvesti toliko ponovljenih reči. To bi najverovatnije značilo, zaključuje Rag, da je autor Vojnićevog rukopisa koristio kao predložak neki potpuno besmislen tekst ili niz znakova, a ne neku smisaonu poruku.

I zaista, istorijske činjenice kao da se slažu sa ovom pretpostavkom, jer je za jednog od dva čoveka koji su povezani sa ovim rukopisom, (elizabetanski mističar dr Džon Di i Edvard Keli), naime, za Edvarda Kelija, istorijski poznato da je, pored toga što se zanimao za mistiku i alhemiju, uz to bio i nepopravljivi falsifikator, a znaoje i za princip Kardanove rešetke.

G. B.