MEDICINA

IMPLANTATI U SLUŽBI SLUHA

Da se bolje čujemo

Potpuna gluvoća jedno je od najtežih oštećenja prirodnih sposobnosti čoveka, koje ga isključuje iz uobičajene komunikacije sa drugim ljudima i neumitno društveno izoluje.

dr Dergenc Ranko

Izgubljeno čulo sluha, ili nemogućnost neke osobe da čuje - što bi mogle biti sažete definicije gluvoće - teško da mogu da opišu i delić onoga što bi se moglo nazvati životom u svetu bez zvukova. Čulo sluha je složen mehaničko-biohemijski i bioelektronski sistem prenosa, prijema i obrade zvuka, u kome učestvuju spoljašnje, srednje i unutrašnje uvo, sve sa ciljem da se zvuk „dovede“ do mozga u kome konačno i nastaje osećaj sluha. Kad je reč o slušnim nedostacima srednjeg uva, koje ima zadatak da zvuk prenese do receptora u unutrašnjem uvu, medicina već decenijama, rutinski, pomaže čoveku da ih prevaziđe. Pomoć pacijentima sa obolelim ili uništenim unutrašnjim uvom nešto je skorijeg datuma, ali za razliku od sveta, gde su i nove tehnologije u primeni više od decenije, kod nas se one praktikuju tek od kraja 2002. Bilo kako bilo, u svim pomenutim slučajevima reč je o – implantatima. O njima nam govori specijalista otorinolaringologije, doktor Ranko Dergenc, profesor Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, stručnjak koji već više od deset godina rukovodi Klinikom za uvo, nos i grlo pri Kliničko-bolničkom centru "Zvezdara".

„Provetravanje“ uva

Najjednostavnija vrsta implantata jesu aeracione cevčice. Njihovo usađivanje u bubnu opnu zapravo je pokušaj da se priroda na neki način „prevari“ i, za kraće ili duže vreme, veštačkim putem uspostavi neophodno ventiliranje bubne duplje, sve do obnavljanja prirodne funkcije Eustahijeve trube.

Za uspešan „rad“ bubne duplje, da bi srednje uvo prirodno sprovodilo zvuk, neophodno je da u bubnoj duplji postoji vazduh pod normalnim spoljašnjim poritiskom. Ukoliko se to ne dešava, funkcija srednjeg uva je obavezno narušena. Zato se, u odsustvu normalne ventilacije kroz Eustahijevu trubu, pribegava implantiranju aeracione cevčice u bubnu opnu, pa se na taj način srednje uvo provetrava direktno kroz usađeno pomagalo, za određeno vreme koje može trajati više meseci ali i više godina, sve dok se ne uspostavi normalna funkcija Eustahijeve trube.

Ta procedura je, prema rečima našeg sagovornika, vrlo jednostavna, izvodi se u celom svetu, a Klinika za uvo, nos i grlo pri KBC „Zvezdara“ je na tom polju jedan od pionira u Srbiji, sa praksom dugom više od dve decenije. Klinika ima vrlo veliki broj pacijeneta kojima se implantiraju aeracione cevčice, iz prostog razloga što veliki broj dece ima problema sa provetravanjem bubne duplje. O tome govori i podatak da su na Klinici, za pomenutih 20 godina, aeracione cevčice implantirane kod više od 6.000 mališana, pri čemu se ta operacija sprovodi najčešće udruženo sa operacijom trećeg ili sva tri krajnika. Operacija, inače, jeste karakteristična za dečji uzrast, ali se radi i kod odraslih, mada u neuporedivo manjem procentu.

Dr Dergenc takođe ističe da se rutinska metoda implantacije aeracionih cevčica svakodnevno sprovodi ne samo na klinici koju on vodi, već i na mnogim klinikama u Beogradu i u unutrašnjosti zemlje.

Zamena za uzengiju

Implantati od raznovrsnih materijala se, već više decenija, koriste kao zamena za slušne koščice razorene patološkim procesom. U funkcionalnom smislu najuspešnija je zamena uzengije implantatom kod bolesti poznatom pod imenom otoskleroza. Uzgred budi rečeno, ona nema baš nikakve veze sa daleko poznatijom sklerozom krvnih sudova, jer od nje ne oboljevaju stariji, nego baš naprotiv mladi ljudi u zrelom uzrastu, i to češće žene nego muškarci.

Stapes proteza

Kod pojave otoskleroze, uzengija (najmanja koščica u srednjem uvu) biva blokirana koštanim tkivom, postaje nepokretna, i pacijent ima velika ograničenja sluha. Do pojave ove bolesti dolazi počevši od puberteta, usled medicini još nedovoljno poznatih razloga. Na njenu pojavu unapred ništa ne ukazuje, ali kad se otoskleroza razvije, pacijent primećuje da progresivno slabije čuje i ima zujanje u ušima.

Ova bolest se, dakle, ne može lečiti uzročno, ali se pacijentu vrlo uspešno može vratiti, ili značajno popraviti sluh, implantacijom takozvane stapes (uzengija) proteze. Operacija se sastoji u tome što se okoštala uzengija uklanja i umesto nje se postavlja titanijumska proteza koja ima oblik klipa i izuzetno je malih dimenzija. Ona se povezuje sa lancem slušnih koščica tako da skupa sa njima prenosi zvučne vibracije sa bubne opne prema unutrašnjem uvu, što je suština i samog fiziološkog procesa. Pacijenti sa states protezom i dalje sasvim normalno žive bez ikakvih ograničenja - bubne opne su im normalne, mogu sasvim normalno da održavaju higijenu ušiju i da plivaju.

Kao i drugde u svetu, impalntacija stapes proteze i kod nas je, prema rečima dr Dergenca, uobičajena, rutinska metoda. Prema nezvaničnim podacima, u Srbiji se godišnje javi 150 do 200 pacijenata kojima je za vraćanje sluha neophodna ovakva operacija.

Sasvim drugačije rešenje

Za razliku od relativno jednostavnih implantata kao što su aeracione cevčice i stapes proteza, koje omogućavaju da zvučne vibracije vazduha dođu do unutrašnjeg uva, oštećenje unutrašnjeg uva zahteva potpuno različito rešenje. U takvom slučaju, čak i kad spoljašnje i srednje uvo najnormalnije funkcionišu, ne postoji način da se bilo šta drugo uradi osim da se električni impuls veštački proizvede, kako bi ga slušni nerv dalje preneo do mozga, gde će nastati osećaj sluha. Tada se, kako objašnjava dr Dergenc, kao jedina pomoć koristi takozvani kohlearni (kohlea je latinska reč za unutrašnje uvo, ili „puža“) implantat, kojim se zaobilaze sve strukture uva, ne samo one koje sprovode zvuk (spoljašnje i srednje uvo), već i unutrašnje, tako da se, umesto bioelektričnog impulsa koji obolelo unutrašnje uvo nije sposobno da proizvede, veštački stvoren električni impuls direktno sprovodi do slušnog nerva.

Aeraciona cevcica u bubnoj opni

Kad je oštećeno ili uništeno unutrašnje uvo, odnosno receptorne ćelije koje se u njemu nalaze, sluh je nemoguće vratiti drugim procedurama, bilo hirurškim ili lekovima. U takvom slučaju pacijentu ne pomaže ni to što srednje uho prenosi zvuk, jer ne postoji receptor koji bi ga primio.

Kohlearni implantat ima za cilj da premosti sve ove prethodne faze. Uz pomoć tog bioničkog uva, određenom sofisticiranom tehnikom omogućava se da aparat zameni kompletne slušne organe pacijenta. Aparat prima zvučne talase, analizira ih, transformiše i pretvara u električni impuls koji dalje nastavlja da se kreće normalnim fiziološkim putevima – slušnim nervnom – ka onom delu moždane kore koji daje osećaj sluha.

Bioničko uvo se, grubo rečeno, sastoji iz dva dela. Jedan deo se ugrađuje direktno u unurašnje uvo-puža (elektrode). Spoljašnji deo uređaja podseća na slušni aparat, sa antenom, izvorom energije i drugim tehničkim pomagalima. Međutim, kako ponovo naglašava naš sagovornik, za razliku od slušnog aparata koji praktično samo pojačava zvuk, kohlearni implantat direktno proizvodi električne impulse kojima se stimuliše slušni nerv.

Faktor vreme

Implantat treba ugraditi najkasnije do pete godine, jer mozak kasnije ne može da prihvati novonastalu situaciju - ne prihvata slušne impulse jer nije dovoljno razvijen za to. Starosna granica za tu operaciju se, takođe, neprestano pomera ka mlađem uzrastu (poslednji mali pacijent kome je na Klinici ugrađeno bioničko uvo imao je tada 18 meseci).

Što se ranije ugradi implantat, rezultati su kasnije bolji, naglašava profesor Dergenc, jer se moždana kora ponaša tako kao da je dete rođeno, barem u smislu slušanja, onog momenta kad je ugrađen implantat. Dakle, veoma je važno da akustički nadražaji, koji stimulišu razvoj slušanja, razumevanja, i jedan opšti mentalno-intelektualni razvoj, u što ranijoj dobi počnu da deluju na mozak deteta.

Sama operacija je vrlo složena i spada među najkomplikovanije hirurške zahvate. Reč je o mikrohirurgiji uva koja se, inače, na Klinici za uvo, nos i grlo pri KBC „Zvezdara“ praktikuje već 45 godina, pri čemu dr Dergenc napominje da kohlearni implant ugrađuju i ORL klinika u Novom Sadu i ORL Institut KC Srbije. Posle operacije, nastupa period dugotrajne rehabilitacije, a kad je reč o gluvorođenom detetu – dugotrajne habilitacije, osposobljavanja pacijenta da čuje, a skupa s tim i da govori. Operacija sama po sebi ne donosi sluh, već stvara preduslove za sluh koji se obezbeđuje upornim radom koji može da traje godinama.

Ugrađivanje kohlearnog implantata u našoj zemlji je započeto krajem 2002. godine. Prvo u Novom Sadu, potom u Beogradu, i to 2. decembra na Klinici za uvo, nos i grlo pri KBC“Zvezdara“ (Doc. Dr. Rade Kosanović), a polovinom 2003. godine u Kliničkom centru Srbije. Dosad je na ove tri klinike obavljeno 20 kohlearnih implantacija.

Ako se poredimo sa svetom, gde se bioničko uvo primenjuje kao rutinska procedura već 10 do 15 godina, dr Dergenc primećuje da smo u znatnom zaostajanju, ali ne zbog zaostajanja domaće medicinske struke, već iz finansijskih razloga - jedan kohlearni implantat košta 20.000 evra!

G.T.