NAUKA KAO ŽIVOT

Dr Stevan Koički, nuklearni fizičar, potpredsednik SANU

Vek u srcu materije

Jednog jutra, krajem oktobra pedesete godine prošlog veka, na prozor moje studentske sobice je pokucao Bogdan Maglić. "Oblači se, idemo u Vinču kod Pavla Savića da tražimo da tamo radimo diplomski", odlučno je saopštio razlog dolaska. Bio sam zatečen. Skoro da ništa nisam znao o Institutu za ispitivanje strukture materije u Vinči, kako se tada zvao. Bogdan isto tako, ali je od kad ga znam bio praktičan i preduzimljiv, pa sam prihvatio njegovu ideju. Pokupili smo i trećeg druga, Tihomira Novakova i krenuli tramvajem do poslednje stanice, a potom pešice, preko brda, po blatu, desetak kilometara do Vinče - priča fizičar Stevan Koički (Bačka Palanka 1929), potpredsednik SANU i rukovodilac njenog Fonda za naučni rad

U jednom ranijem kazivanju o svojoj naučnoj karijeri, Koički je taj dogadjaj opisao kao "možda i najveću" prekretnicu u životu. Susret sa profesorom Savićem u biblioteci Instituta ("...odmah je bilo reči o radu koji nas očekuje i odmah nas je smatrao članovima Vinče") podsetio ih je na omiljene profesore u somborskoj gimnaziji Vilijama Vajganda, Mirka Keslera i Šulca, koji nisu bili tehničke struke, ali su imali razumevanje za njihove prve ozbiljne naučne eksperimente u fizičkom kabinetu.

Profesor Pavle Savić je trojicu Somboraca, diplomaca, kao fizičare dodelio Roberu Valenu, šefu Laboratorije za fiziku. Valen je bio došao iz pariskog Instituta za radijum da pomogne u stvaranju istraživačke osnove ovog moderno koncipiranog naučnog instituta. "Za svega jedan sat postali smo Vinčanci. Moji drugovi Maglić i Novakov su kasnije uspešno nastavili naučnu karijeru u SAD (gde i danas žive i rade), a ja sam, sem pet godina na Prirodno-matematičkom fakultetu kao docent, radni vek, do odlaska u penziju, proveo u Vinči. I danas odlazim tamo i radim sa grupom mladjih kolega, uživam u njihovom entuzijazmu", kaže Stevan Koički.

Valen je svoju misiju "izvršavao sa posvećenošću apostola", tako da su ambiciozni i za nauku zagrejani diplomci napredovali dugim korakom i već tada postavljali sebi najkrupnije ciljeve. Valen je, kažu, pred smrt govorio da su mu godine koje je proveo u Vinči bile najlepše u životu. To isto, danas, akademik Stevan Koički kaže i za sebe. "Bio je to period plodnog zanosa za sve nas koji smo, uz Valena, izrastali u fizičare i ljude".

Tema diplomskog rada Stevana Koičkog bila je razvoj novog tipa detektora nuklearnih zračenja, tzv. scintilacionog brojača, koji se tek godinu-dve ranije pojavio (ubrzo je kao kvalitetniji sasvim potisnuo Gajgerov brojač). Daroviti diplomac je uspešno sklopio novi uredjaj i demonstrirao njegovu mogućnost da meri energije nuklearnih zračenja. Vrata specijalizacije u Francuskom komesarijatu za nuklernu energiju su bila otvorena. Ali, perspektivnog naučnika s druge strane "gvozdene zavese" su , umesto dobrodošlice, čekala neprijatna iznenadjenja. Neke kolege su mu pristupale kao "žrtvi komunizma", dok je za levičare bio "jugoslovenski revizionistički špijun". Tek kad je nepoverenje zamenila normalna ljudska komunikacija, pokazalo se da je sa svojim prvim naučnim iskustvima, zaista, bio dobrodošao. U saradnji sa kolegama iz elektronike, Koički je kompletirao scintilacioni brojač i spektrometar i prvi takav uredjaj, u laboratoriji u Šatijonu, verovatno i prvi u Francuskoj, pustio u pogon. Seća se da su Frederik Žolio-Kiri, Žan Peren i drugi veliki francuski fizičari dolazili da prvi put vide direktne spektre gama zraka, čudeći se kako izgledaju linije kobalta, jer se to do tada nije moglo videti u takvom obliku.

U Sakleu novom nuklearnom centru je Stevan Koički, zajedno sa doktorom Balinijem, završio i svoj prvi naučni rad, koji je u Francuskoj akademiji nauka prikazao Žolio-Kiri, što je bilo lepo priznanje Valenovom i Savićevom učeniku. Rad je tokom njegovog boravka publikovan u Akademijinom časopisu. "Kad sam se vratio iz Pariza, već u jednom naučnom zaletu, sačekala me je vojska. Koliko je to bilo pametno, prosudite i sami. Do tada, moje kolege iz Ljubljane, Zagreba i Beograda su služile vojsku u Vinči, radeći u laboratoriji. Ja sam bio te sreće da vojni rok odužim po novom zakonu, u drugoj oblasti, u pešadiji. No, to je davno prošlo vreme", veli.

Sa osam dolara u džepu

Doktor Stevan Koički je u prvoj fazi naučnog rada najviše izučavao nisko-energetske nuklearne ekscitacije prilikom radioaktivnog raspada, pri čemu je metoda koincidentne scintilacione spektrometrije postala njegova specijalnost. U oblasti gama spektrometrije dostigao je bio "visok svetski nivo". Od više dobrih radova iz tog perioda Koički izdvaja rad posvećen studiji "dva bratska jezgra" - tulijuma-169 i tulijuma-171, u kome je sa grupom saradnika detaljno izučio sistem njihovih pobudjenih stanja. "Rezultati su se", kaže, "veoma dobro uklopili u tadašnje modelske predstave o nuklearnoj strukturi i bio je veoma zapažen u naučnoj literaturi iako je objavljen u Biltenu Instituta".

Sa znatnom reputacijom u svetskoj nauci i samo osam dolara u džepu, teretnim brodom, odlazi na Pensilvanijski univerzitet, u Filadelfiji. Koristi neplaćeno odsustvo sa fakulteta. Sa grupom tamošnjih istraživača izučava pojave u fizici čvrstog stanja, posebno magnetske i električne pojave u kristalnoj rešetki, primenom nuklearne metode perturbiranih ugaonih korelacija. "Ovo iskustvo se pokazalo kao dragoceno u mojoj daljoj naučnoj karijeri, kao i ono nekoliko godina kasnije iz laboratorije u Berkliju (Lowrence Radiation Laboratory), verovatno najbolje laboratorije nuklearne fizike u to vreme na svetu. Imala je na svom platnom spisku sedam nobelovaca. Grupa u kojoj sam radio imala je najveću svetsku reputaciju u oblasti razvoja i primene nuklearnih metoda u fizici čvrstog stanja. Rad na odredjivanju i ispitivanju unutrašnjih magnetskih polja ogromne jačine, koja vladaju u feromagnetskim metalima, i danas se citira i smatra za klasičan u tzv. "visokorezolucionoj vremenskoj spektroskopiji u perturbovanim ugaonim korelacijama".

Uvek se Stevan Koički iz stranih laboratorija vraćao u Jugoslaviju. "Smatrao sam da mi je dužnost da ovde živim i radim, bez obzira na materijalne i sve druge uslove. A možda, u ono vreme, takva odluka i nije bila velika žrtva. Kada se mladi naučnici danas opredeljuju za odlazak, preskaču 50 godina razvoja, prave kompromisna rešenja.Nažalost, odlaze ne samo najbolji, nego i najvitalniji, koji su hrabrit, koji se ne boje konkurencije. Ta hrabrost je jedan viši kvalitet. Oni bi i ovde bili najproduktivniji". Veli nekadašnji đak Vežbaonice Srpske učiteljske škole u Somboru. "Četvorogodišnje školovanje u Vežbaonici bilo je od velikog uticaja na formiranje moje ličnosti", pričao je jednom prilikom.

Misionar nuklearne kulture

Koički je upravo u Vinči , izučavajući reakcije neutronskog zahvata, razvio originalnu metodu vremenski diferencirane spektroskopije, koja se zasnivala na vremenski pomerenim koincidencijama složenih gama zraka. "Ova metoda nam je omogućila da se bolje snadjemo u analizi gama zraka, da ustanovimo red nuklearnih nivoa po kojima se vrednuje nuklearna struktura. Metoda je postala dragocen izvor komplemen tarnih podataka i osnova saradnje velikih svetskih laboratorija. Najzapaženije je bilo zajedničko istraživanje Vinče, Grenobla, Mančestera i Njujorka. Primenjujući svako svoju metodu detaljno smo izučili pobudjena stanja deformisanog jezgra tulijuma-168. Identifikovali smo 700 gama zraka i svrstali ih u dvadeset rotacionih i vibracionih familija. Ovaj rad je duže od dve decenije referentan za svaku literaturu u teoriji nuklearne strukture. A japanski fizičar Arima, jedan od tvoraca IBM-nuklearnog modela, ocenio je studiju kao ' najuzbudlljiviji komplet eksperimentalnih podataka za nuklearnu strukturu' koji se pojavio osamdesetih godina", kaže Koički. I u oblasti hiperfinih interakcija, graničnog područja izmedju nuklearne i fizike atoma, akademik Koički je učestvovao u mnogim pionirskim istraživanjima (interne strukture magnetskih dielektrika, npr.), prvi evidentirajući odredjene pojave, postavljajući standarde i primenjujući originalne metode.

Kada je svojevremeno grupa akademika predlagala Stevana Koičkog za redovnog člana SANU, naglasila je njegove zasluge ne samo u razvoju domaće eksperimentalne fizike, nego i u "širenju nuklearne kulture" u druga naučna i primenjena područja. Potencijali nuklearnih pojava nisu samo u nuklearnom oružju I pravljenju struje. U zdravstvu, u industriji, u šumarstvu I u tako neverovatnim primerima kao što su arheologija ili kriminalistika - svuda radioizotopne metode imaju izvanredan učinak", kaže. A u novije vreme sve veće naučno-tehnološke podredjenosti malih zemalja, dr Koički se ponovo angažovao "na široj obnovi i modernizaciji domaće eksperimentalne istraživačke osnove" (akcelerator Tesla). Kaže da velike razvijene zemlje neće "lupati glavu" o nešto što je naš posao. Transfer znanja naših (300) fizičara u privredu i razvojne projekte neprofitnog karaktera (u medicini, očuvanju životne sredine) je prioritetnog karaktera.

"Lepo je imati vrhunsku nauku i priznanja u svetu ali kao naučnik morate nešto da uradite i u zemlji u kojoj živite. Kod naših ljudi koji vode naučnu politiku", ističe akademik Koički, "vlada uverenje da se fizičari i drugi naučnici ne trude dovoljno da svoje znanje primene u našoj sredini. S druge strane, medju naučnicima vlada uverenje da njihovo znanje ne nailazi na interesovanje i podršku u našoj privredi. I jedni i drugi su u pravu. Na jednom skorašnjem skupu pokušali smo da pokažemo kako je bilo u proteklih pedeset godina, koji su sada problemi u nauci i u privredi i da je obostrano željena saradnja moguća. Nauka mora biti u funkciji razvoja, a pitanje razvoja naše zemlje je u stvari broba za njeno mesto u svetu".

Tako govori ovaj Vinčanac atomske ere čiji su rezultati citirani u više od 150 naučnih radova stranih autora i trajno ugradjeni u opšti fond znanja i sistem podataka u nuklearnoj fizici i fizici čvrstog stanja. Koga su, veli, na put egzaktnih nauka I njihovih lepota još u ratnim godinama povele I popularne naučne knjige kao što su Materija I energije, Tajanstvena zemlja, Kroz vasionu i vekove.

Miloslav Rajković