ANTROPOLOGIJA

Priroda i hemija ljubavi
ZaŠto volimo

Mladi Pavijan, zvučnog imena Šerlok, ni za trenutak ne skida pogled sa svoje miljenice Sibil. Ako joj se slučajno približi neki njegov suparnik, Šerlok se bukvalno ukoči od straha i opušta se tek ako Sibil ignoriše novopridošlog mužjaka. Kada se Sibil osvrne ka Šerloku i njihovi pogledi se konačno sretnu, zvezdice zaiskre u očima, Šerlok istog trena spusti uši i suzi oči , što kod pavijana otprilike znači: Dođi bliže!

Ovako u svojoj knjizi o prirodi i hemiji romantične ljubavi nemački antropolog Helen Fišer opisuje ljubavni odnos mužjaka i ženke pavijana, koji u mnogome podseća na prve iskre između mučkarca i žene, te nastupe ljubomore za koje smatralo da su karakteristika isključivo ljudske vrste.

Pavijani, kao i ljudi, mogu da razviju intezivna osećanja prema pojedinom ili posebnom članu društva suprotnog pola. Pavijani u svom ljubavnom životu izuzetno podsećaju na ljude, ali se istovremeno i bitno razlikuju. Na primer, ovaj majmun može istovremeno da voli više ženki, a isto tako i ženka može da voli više mužjaka, a za više simultanih ljubavi je sposobno vrlo malo ljudi- smatra ova naučnica.

Većina ljudi o romantičnoj ljubavi misli samo kao o osećanju. Helen Fišer ide dalje i ljubav smatra moćnom silom koja može da potre i takve potrebe kakve su, recimo, glad i žeđ. Ljubav od istaknute osobe može da napravi budalu i od usamljene devojke, kojoj niko ne prilazi na plesu - zanosnu osobu!

Ova hipoteza počiva na hemiji neurona u ljubavi. U tom smislu, po mišljennju Helen

Fišer, centralno mesto zauzima dopamin. Ona smatra da, u slučaju životinja, ovaj neuro-prenosnik izaziva želju za hranom i seksom, ali je odgovoran i za osećaj zadovoljstva koji se javlja po ispunjenju ovih želja. Sledi da je dopamin odgovoran i za romantičnu strast (visok nivo) i za patnju, tj. osećaj odbacivanja (nizak nivo).

Citirajući mnoge dokaze iz studija o životinjama i ljudima, Fišerova navodi i paralele u ponašanju, osećanjima i hemijskim supstancama između romantične ljubavi i osećanja zavisnika od raznih supstanci. Kao i alkoholičar koji umire za pićem ,strastveni ljubavnik umire bez osobe koju voli.

Umreti zbog slomljenog srca ili ostaviti sve da bi se sledila voljena osoba na kraj sveta - nije preporučljivo ni prihvatljivo. Ovo nameće važno pitanje: zašto je onda evolucija opteretila čoveka ovakvom, naizgled iracionalnom, strašću?

Polazeći od današnjih primata, paleontologije i različitih kultura, Fišerova primećuje da su bića sa velikim mozgom pred evoluciju stavila problem bespomoćnih potomaka i potrebu da roditelji zajedno podižu mlade. Iz toga sledi da romantična ljubav spaja muškarca i ženu dovoljno dugo da bi začeli, dok se vezivanje, još jedno važno osećanje koje ima drugačiju hemijsku osnovu, brine da ostanu zajedno koliko je neophodno za bebino odrastanje, nekih četiri godine. Istraživanja pokazuju da kada osećanje vezivanja raste, strast jenjava. Tako da isto osećanje koje spoji dvoje, na kraju, kumuje rastanku. Po ovom scenariju zločini iz strasti su nesrećni i uzgredni produkt ljudske reprodukcije.

Ova knjiga je jedna od nekoliko koje se bave sličnim pitanjima sa upečatljivim primerima romantične ljubavi kroz vekove i različite kulture. Fišerova se nije upuštala u polemiku sa autorima koji ne dele njeno mišljenje.

U jednom od poglavlja je opisala strast nekih životinja vrlo upečatljivo, tako da nas je potsetila da duboka osećanja nisu ljudska privilegija. Ipak, nije propustila da iskoristi priliku, da svojim čitaocima da savete kako da prolongiraju osećanja romantične ljubavi ili prebole odbacivanje. Mnoge aktivnosti mogu da podignu nivo dopamina- nije ljubav jedino osećanje koje donosi intezivno uživanje, poručuje.

S. Ž.