NAUKA KAO ŽIVOT

Ljubodrag Dimić, redovni profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

EKSPLOZIJA ISTORIJE

Oni koji vladaju Srbijom moraju uvek da imaju na umu evropski okvir njene istorije, da se ovde u lokalnim okvirima dešava evropska i svetska istorija. To je jedini način da preduprede neželjene dogadjaje, da im istorija ne eksplodira u lice, kao što se to dogodilo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.

Srpska politička elita nije razumela šta se stvarno dogadjalo u najvažnijim svetskim prestonicama i otvarala je konflikte koji su samo drugima koristili, kaže dr Ljubodrag Dimić, redovni profesor na Odeljenju istorije Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Naš sagovornik ukazuje na hendikep prostora Srbije i Jugoslavije, koji se u vođenju državne politike nikako ne sme zanemariti, a koji je posebno vidljiv na fonu 'hladnog rata' i jugoslovensko-sovjetskih odnosa. To je prostor koji posreduje i spaja, kojim od srednjeg veka jezde vojske i sučeljavaju se interesi velikih sila, prostor na kome se tri velike religije bore za duše, a koji je samo Josip Broz uspeo da pretvori u prednost i od oba rivalska bloka izvuče korist za Jugoslaviju. Posle pada Berlinskog zida Jugoslavija više nije bila potrebna velikim silama, izgubila je svoju posredničku funkciju i postala prva posthladnoratovska žrtva.

Prema mišljenju prof. Dimića, Srbija trenutno, ne može sama da govori o srpskom pitanju, o kosovskom pitanju, već mora da ih prepusti Evropi ali bi, veli, bilo "mudro da se sa Evropom ne spori, nego da Evropu hrani informacijama, pouzdanim podacima, istinom, sve dok Evropa u srpskom pitanju ne prepozna svoj interes. Tek tada ćemo postati njen partner i saveznik na Balkanu".

Ljubodrag Dimić, zakoračio je u istorijsku nauku radom "Agitprop kultura", o srpskoj i jugoslovenskoj kulturnoj politici posle Drugog svetskog rata. Na predlog prof. Petranovića latio se proučavanja kulturne politike Kraljevine Jugoslavije. Sedam godina rada rezultiralo je doktoratom i trotomnom knjigom u izdanju "Stubova kulture" (1977), za koju je dobio nagradu "Svetozar Miletić" i nagradu "Inicijal" za knjigu godine. Dimićeva "Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941" je kapitalno delo srpske istoriografije s kraja prošlog veka, kada je jezgro te države još čuvalo jugoslovensko ime. Sam autor danas veli da mu se sve više čini da to "nije studija o kulturnoj politici, nego skica za društvenu istoriju Jugoslavije koju tek treba napisati". U toj "zadatoj temi" uverio se da se "ovde ništa ne može razumeti dok se podrobno ne ispita društvo u prvoj jugoslovenskoj državi".

Rusi i Francuzi

Dimić navodi da su Francuska i ruska emigracija u tom razdoblju imale presudan uticaj na formiranje naše intelektualne, kulturne i političke elite. Srpski intelektualci prvih decenija XX veka "Francusku su doživljavali kao krmanoša na ladji čovečanstva", a Pariz kao "centar svih estetika". Izmedju 1915. i 1923. godine otprilike 8000 srpskih djaka je završilo francuske škole i univerzitete. Jedan deo se vratio u novostvorenu državu sa najvišim akademskim zvanjima i naučnim titulama. "Reč je o teško merljivom uticaju", naglašava Dimić. "A kad je francuski uticaj na Balkanu počeo da slabi, francuska vlada je naložila svojim djacima da podignu Spomenik zahvalnosti Francuskoj (na Kalemegdanu) i za to dala novac. Medju ruskim emigrantima, s druge strane, samo je dva odsto bilo nepismeno. Od 42 katedre na Beogradskom univerzitetu, 24 su držali ruski profesori.

U Srbiji nije bilo ozbiljne gimnazije bez ruskih profesora. Ovde je jedno vreme bilo sedište Ruske zagranične crkve, ovde su držani zagranični kongresi ruskih pisaca. "I ova škola, čiji sam ja djak", veli, "baštini lepršavost francuskih seminara, temeljnost koja vlada u nemačkim školama, erudiciju i znanje koje su doneli ruski profesori i naučnici. Georgije Ostrogorski, na primer, ostavio je trajni trag utemeljivši srpsku vizantologiju u toj meri da ona i danas predstavlja veliki centar".

Bez uvida u religijske uticaje na ovim prostorima takodje se ništa ne može razumeti. Ako je postojao deo sveta na kome Rimokatolička crkva nije želela promene 1918. godine, onda je to srednja Evropa i Balkan. Ona je prema Kraljevini SHS iskazivala strah i nadu: strah jer je to bila država sa pravoslavnom većinom i pravoslavnom dinastijom, koja je sebe želela da projektuje kao modernu državu zasnovanu na filozofiji racionalizma, s kojom je Vatikan bio u sudaru još od Francuske revolucije, a nadu jer je postojalo predubedjenje da će hrvatstvo, predvodjeno Rimom, kada je pala Moskva kao 'treći Rim', prvo "zaorati istočnu njivu". Kada su, kaže Dimić, njene nade prvim ustavnim rešenjima izneverena, Rimokatolička crkva je otvorila "kulturni boj" sa novom državnom tvorevinom na Balkanu koji je trajao do njenog uništenja 1941. i priznavanja NDH kao Croatia sacra. "Vatikan je 1941. godine priznao secesiju Hrvatske i na neki način preuzeo odgovornost za sve što se dešavalo u toj državi narednih godina".

Istoričar XX veka

U Dimićevom naučnom opusu značajno mesto imaju teme srpske državnosti i jugoslovensko-albanskih odnosa. Ta interesovanja su, kako veli, na tragu saveta koje je prof. Petranović davao svojim djacima. Petranović je znao da kaže: "Piši velike i male knjige. Nemoj da budeš istoričar jedne teme, neka bude tvoj čitav vek, bavi se vekom". Tema srpske državnosti je "izronila sama po sebi kako je Jugoslavija zapadala u sve dublju krizu, a država nije znala da nadje sebe i spase svoju dušu. A onda se pojavio akademik Čedomir Popov sa projektom razvoja srpske državnosti od srednjeg veka do danas. U toj skici buduće knjige trebalo je na šezdesetak stranica prikazati Srbiju u Jugoslaviji. Za to je, medjutim, bio potreban čitav tom, navodi Dimić. Profesor Dimić skreće pažnju na činjenicu da posle 1918. više nema stare srpske države, da je ona ugradjena u jugoslovensku državu, nastalu ne samo voljom srpske političke i intelektualne elite nego i voljom velikih sila. U toj državi srpsko pitanje će ponovo biti otvoreno tek stvaranjem Srpskog kulturnog kluba 1937. Nastankom jugoslovenske "federacije ravnoteže" 1945. Srbija je morala biti prilagodjena njenom obliku. Devedesetih godina Srbija prvi put napušta ciljeve kojima je težila duže od jednog veka, veli Dimić.

Što se srpsko-albanskih odnosa tiče, prekretnica nastaje uoči Berlinskog kongresa (1878), kada je jedan krug albanskih intelektualaca u Carigradu, sa begom Frašerijem i Paškom Vasom, "osmislio projekat 'vilajetske Albanije' (Albanija četiri vilajeta: kosovskog, bitoljskog, janjinskog i skadarskog). Tu ' veliku Albaniju' albanska elita nije uspela da izbori na Berlinskom kongresu, kao ni terorom Prizrenske (1879-1881) i Pećke (1899), niti memorandumima Skadarske lige, napominje Dimić. "Permanentno je", veli, "s jedne strane, prisutan teror, a s druge, nametanje tog pitanja velikim evropskim silama. U tom kontekstu se albanski narod pojavljuje kao mudar narod, koji pokušava da nadje kreditore za svoje političke planove. U Bostonu već 120 godina postoji društvo 'Vatra' koje lobira za albansku stvar. On ima jednu poslovicu koja predstavlja njegovu političku filozofiju: Prodaj se, ali ne dozvoli da budeš kupljen, jer te posle niko neće pazariti. Otuda je kreditor prvo bila Turska, pa Austro-ugarska, pa Engleska (podrška nastanku albanske države), Italija, Nemačka 1943, SSSR, Kina i danas SAD".

Umalo lekar

Profesor Ljubodrag Dimić se pomalo slučajno našao medju studentima istorije beogradskog Filozofskog fakulteta. U gimnazijskim danima su ga privlačili drugi predmeti. Voleo je biologiju i planirao da upiše medicinu, ali mu je na prijemnom ispitu za to nedostajao jedan poen. Imao je u džepu indeks Pravnog fakulteta kada je na nagovor jednog očevog prijatelja u Pedagoškom zavodu konačno odlučio da studira istoriju. Prva predavanja profesora Andreja Mitrovića i Slobodana Dušanića samo su ga učvrstila u izboru budućeg poziva. "Tada su se", veli, "hodnicima, kabinetima i učionicama Odeljenja za istoriju kretali pravi mudraci: pored pomenutih profesora, uvek dopadljiv i otvoren Dragoljub Živojinoviž (tek došao iz Amerike), odlični stilista Radovan Samardžić, sve prisutniji u javnosti Vasilije Krestić, Sima Ćirković, Jovanka Kalić, Rade Mihaljčić, Djordje Stanković, Branko Petranović. Profesor Petranović je, ističe, uticao na čitavu jednu grupu mojih kolega, sa kojima sam po završetku studija radio u Institutu za istoriju radničkog pokreta. Imali smo sreću da tamo radimo sa izvrsnim istoričarima kakvi su Desanka Pešić i Latinka Perović, do čijeg mišljenja mi je i te kako bilo stalo. Prihvatile su nas kao svoju decu, poštovale kao mlade ljude i odgovorne istraživače".

Sa onim što je poneo iz porodice prosvetnih radnika (oba roditelja su radila u zemunskoj školi za gluvu decu, u čijem je miljeu i sam rastao), od svojih učitelja Damjana Jocića i Djokovića u školi "Oton Župančič", profesora matematike u zemunskoj gimnaziji Živke Pavlović ("koja je strogošću, odmerenošću i autoritetom formirala jednu generaciju dobrih, poštenih i uspešnih ljudi"), nesudjeni lekar i pravnik se dobro uklopio u atmosferu koja je sedamdesetih godina vladala na Filozofskom fakutetu. "Bio je to susret sa jednom školom otvorenog mišljenja, sa slobodom da se profesor zadrži na hodniku, na ulici, bilo gde. Profesori su nastojali da nas formiraju u apsolutnoj slobodi, da ne ličimo ni na koga. Branko Petranović je u tome, možda, išao ispred ostalih. Učio je studente da o pojedinačnom dogadjaju razmišljaju kao o svetskom procesu u lokalnim okvirima. Učio nas je da istorija nije puka empirija, koja se bez mentalne prerade unosi u tekst".

"Tek sa godinama čovek shvati amanet Isidore Sekulić da je literatura najbolja istorija", veli. U ovom kontekstu Aristotelovo poredjenje istoriografije i pesništva zvuči gotovo kao pitanje na koje Dimić odgovara: "Istorija je viši oblik apstrakcije koji ne sme da prekorači naučnost. U tome se istoričar razlikuje od pisca nekog romana ili priče. Piscu je dozvoljeno da predje granicu naučnosti, da stupi u dijalog, istoričar uvek mora da vodi računa da ostane u okvirima naučnog metoda, da sledi pravilo struke. Svedeno na mišljenje oca moderne istoriografije Leopolda Rankea, da piše onako kao što je uistinu bilo".

Strast i porok

"Nauka je uvek ne samo strast, već porok, porok koji kao nezasita neman guta mnogo vremena i razvija sebičnost", veli.

Hladni rat je nova tema koja uveliko zaokuplja njegovu naučnu pažnju. Kaže da želi da napiše knjigu o Josipu Brozu na vlasti, da iz ugla istoričara razjasni fenomen njegove vladavine, koja je savremenicima "izgledala" harmoničnom, ali čiji je "rezultat bio katostrafalan po Srbe", kako piše u 'maloj" knjizi "Srbi i Jugoslavija". Njene završne stranice čine nam se začetkom te zamišljene studije o Titu.

Miloslav Rajković