NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremila: Ljupka Kovačević

Dr Ivan Draganić

Čudesna igra kosmosa

Dr Ivan Draganić

Dr Ivan Draganić - jedan bogat i nesvakidašnji naučni put. Od Vinče, pedesetih godina, do Sorbone, Pasadene, Osake. Od tajni atoma do "večnih pitanja", istraživanja vode sa Marsa i tragom istraživanja Karla Segana. Jedan je od najboljih poznavalaca radijacione hemije kod nas, autor i koautor tridesetak knjiga

Njegova karijera naučnika i istraživača započela je jesenjih dana 1949. godine, kada je prvi put otišao u Vinču. Građevinski radovi su bili u toku.

"Došao sam na poziv profesora Savića, sa svojom koleginicom studentkinjom hemije, Zoricom Kamperelić. Ona je bila moja velika simpatija. Dobili smo teme za svoje diplomske radove i zaposlenje kao laboranti u Institutu u Vinči. Posle je sve išlo brzo, ne samo diplomski radovi i njihova odbrana." Venčali su se prvih dana 1950. godine i u koloniji instituta Vinča nastanili.

U svom diplomskom radu, Ivan Draganić je dobio zadatak da razradi postupke za analize ruda na uran. Pod rukovodstvom profesora Savića, student Draganić je našao rešenje i prve analize domaćih ruda na uran su počele da daju rezultate. Naučno-tehnička strana diplomskog rada je bila prikazana u dva naučna rada, u »Glasu Srpske Akademije nauka« i u »Biltenu« instituta. Jedna epizoda, koje se dr Draganić rado seća, vezana je upravo za diplomski rad, ali i za Narodnu banku.

Naučnici -kakvi su to Ijudi Profesor Draganić razbija sliku o dosadnim, bradatim naučnicima, koji su danonoćno nadvijeni nad knjigama ili nad proračunima i laboratorijskim ekperimentima. "Predstava o naučnicima kao osobenjacima je jedna popularna kvazipredstava. Čovek-naučnik traga za nekakvim tajnama ali ga to ne sprečava bude svestrana ličnost, da se živo interesuje za svet oko sebe i uživa u onome što je ne retko lepo, a uvek zanimljivo. Kako se život naučnika odvija u globalnom dvorištu to je i prilika za razna uživanja u obilju."

"U Zoričinoj i mojoj metodi, fluorimetrijskom određivanju urana, uzorci se stapaju na visokim temperaturama koje jedino može da izdrži sudić od platine. Platina je redak i skup metal koga nije bilo u Vinči. Profesor Savić je pozvao guvernera Narodne banke i telefonskim razgovorom je sve bilo sređeno: treba samo da odem na šalter Narodne banke. Tamo sam bez ikakvih papira i potpisa dobio koverat u kome je bilo 200 grama nama tako potrebnog metala. Nešto kasnije, prilikom godišnjeg inventarisanja u laboratoriji, ja sam u svoj popis uneo platinu. Iznenađenje, otkud taj skupoceni materijal u Vinči, kod mene! Sumnjičavi, odgovorni birokrata instituta pozvao me na razgovor. Sve se lepo svršilo. Priča o diplomskom radu mi je draga ne samo zato što su naši radovi, samo dve godine nakon objavljivanja u Jugoslaviji, bili citirani u međunarodnoj literaturi, nego i zato što je tom uspehu doprinela i ... Narodna Banka."

"Čitav životni vek osećao sam se kao Vinčanac. U penziju sam otišao pre više od 20 godina. Ali, evo, samo u poslednje četiri godine držao sam predavanja iz oblasti radijacione hemije u Japanu, Meksiku, Kaliforniji, Danskoj i Francuskoj i svuda je bilo najavljeno Ivan Draganić, Vinča Jugoslavija. Sa tugom gledam na ono što se sada sa Institutom dešava .Voleo bih da ovo društvo smogne snage i mudrosti, da instituciji kakva je Vinča, udahne novi život."

Kroz "kapidžik" do nuklearnog reaktora

Ivan Draganić je radio na prvom nuklearnom reaktoru u Evropi. Početkom pedesetih godina prošlog veka, ušao je u prvi francuski nuklearni centar u Parizu, ali u halu nuklearnog reaktora nije mogao, bar ne legalnim putem.

"Jedini nuklearni reaktor u kontinentalnoj Evropi 1953. godine - vojna i tehnička tajna - bio je u istraživačkom centru na periferiji Pariza, u Šationu. Ja sam tamo otišao na specijalizaciju kao stipendista Vinče. Tada smo još bili "obeleženi", odsečeni i od Istoka i od Zapada, i prosto je bilo nemoguće da u nuklearni centar uđe neko ko dolazi sa prostora oko "gvozdene zavese". Meni je to bilo moguće zahvaljujući kontaktima koje je imao moj profesor Savić radeći u Parizu u Institutu za radijum pre rata.

Kao temu, u dogovoru sa francuskim kolegama, izabrao sam "Merenja vrlo visokih doza zračenja", na kojoj je bilo moguće raditi jedino na nuklearnom reaktoru. Dešavalo se da moram sa kolegama sa reaktora da prodiskutujem o tehničkim detaljima, na licu mesta. Naravno, nije bilo govora o tome, jer propusnicu nisam imao, kao i mnogi drugi koji su u Centru radili... Onda su se moje francuske kolege dosetile! Bila su jedna mala metalna vrata, ja sam ih zvao "kapidžik", ta su mi vrata otvarali, ulazio sam i dogovarali smo se . Najbolje od svega je bilo to, što se 1955. godine moje ime pojavilo u projektu Francuske komisije za nuklearnu energiju, u kome su ovi eksperimenti prikazani. Bilo je to rad saopšten na prvoj konferenciji Ujedinjenih nacija o miroljubivoj primeni nuklearne energije, u Ženevi: "Tehnika dozimetrije termalnih neutrona i gama zračenja u nuklearnom reaktoru".

Nauka i voćnjak

Beleske iz sutrašnjice U ovoj knjizi, sa svojih sedamnaesi beležaka, Draganić se direktno obraća mladom čitaocu vodeći ga kroz tri naučna skupa posvećena pogledima u beskrajno veliko -Vasionu, beskrajno malo - Atom, i beskrajno složeno - Život. Jednostavnim kazivanjem čitalac se upoznaje sa zanimljivim detaljima o svetu koji ga okružuje. Beleške su smeštene u prve godine XXI veka. U predgovoru se skreće pažnja da vremeplov i naučna fantastika nisu bili potrebni: u tekstu koji sledi, ne radi se o predviđanju budućnosti, nego sagledavanju sutrašnjice koja je već počela.

Doktorat na Sorboni doneo je Draganiću ličnu i privatnu satisfakciju. Francuzi su u to vreme imali tri vrste doktorata, a on je na Sorboni odbranio Državni doktorat, najviši stepen koga u to vreme nije imalo ni mnogo njegovih francuskih kolega. Sa doktoratom je sve počelo. Ono što je sledilo učinilo je da je on danas jedan od tridesetak naučnika u svojoj oblasti nauke, koji su na poziv Kraljevskog društva za hemiju Velike Britanije pisali istoriju radijacione hemije, objavljenu u Kembridžu 1989. godine. Takođe, on je jedan od nekolicine naučnika, među kojima je i nobelovac Glen Siborg, koje je redakcija uglednog časopisa «Radiochemica Acta» pozvala da svojim prilogom u memorijalnom broju obeleže stogodišnjicu otkrića radioaktivnosti, u Parizu 1996. godine.

"To je za mene draga satisfakcija. Vredelo je provesti život u svetu radijacija i radioaktivnosti. Znate, mene je život u nauci često podsećao na život marljivog voćara, utkanog u podizanje i održavanje svog voćnjaka. Stalan rad, strahovanja ali i radovanja, a kraj životnog puta dolazi kao prijatan kraj radnog dana.".

Vrednih plodova je bilo u životu -voćnjaku, Zorice i Ivana Draganić. Rezultati njihovih istraživanja se citiraju u više od hiljadu naučnih i stručnih publikacija na engleskom jeziku, o čemu govori stručna literatura. Ali, ima i usmenih informacija, kao nedavno u zamku Bloa u Francuskoj, na međunarodnoj konferenciji posvećenoj vanzemaljskom životu. Takve informacije oživljavaju ono intimno zadovoljstvo koje svetluca u očima dr Draganića dok se priseća.

"Američki naučnik Kristofer Čajba, predsedavajući na skupu na kome sam govorio, prozvao me je rečima: "Zadovoljstvo mi je, da vam predstavim sledećeg predavača, dr Draganića. Kada sam počinjao svoju doktorsku disertaciju, moj profesor, Karl Segan, među prvim radovima dao mi je radove Ivana Draganića". Ovaj komentar je izrekao ugledni naučnik koji je danas rukovodilac NASA projekata posvećenih traganju za životom dalje od Zemlje, naslednik katedre velikog istraživača kosmosa, Karla Segana, i jedan od članova savetodavnog komiteta za nauku predsednika SAD.

Kada je reč o citatima u naučnoj literaturi, posebno mesto ima knjiga Draganićeve supruge, Zorice, o radijacionoj hemiji vode, koja je objavljena u Njujorku daleke 1971.godine. Svestrano se i danas koristi i citira. U njoj se detaljno govori o tome šta se dešava kada zračenje prođe kroz vodu. Voda je bila Draganićima aktuelna tema u laboratorijskim istraživanjima skoro dvadesetak godina. U naučnoj javnosti aktuelna je i danas. Ona je dominantan sastojak Ijudskog tela i to što je dejstvom zračenja nastalo u vodi značajno je za procese u ćelijama, za život. Osim toga, voda je svuda prisutna komponenta u nuklearnim elektranama i drugim oblastima nuklearnih tehnologija, gde je dejstvo zračenja neizbežno i često vrlo neprijatno kao u slučaju Černobila...

"Gonič robova"

Danci su poznati kao tih i radan narod. Draganićev kontakt sa njima počeo je ranih šezdesetih, na jednoj međunarodnoj konferenciji na kojoj je govorio o merenju visokih doza zračenja. Prišao mu je jedan mladi inženjer, kasnije i generalni direktor prestižnog danskog istraživačkog centra, koji je potražio saradnju i pomoć.

"Njegov institut u Risou, nedaleko od Kopenhagena, tih dana je puštao u pogon moćan akcelerator, uređaj koji je proizvodio velike količine zračenja. Američka firma, koja je isporučila mašinu, brinula je o tehničkoj strani. Dancima je nedostajalo iskustvo u dozimetriji zračenja i pozvao me da dođem da im pomognem. Naravno da sam poziv prihvatio. Radilo se o poslu koji mi je drag i o ustanovi koju je osnovao - i u kojoj je tada još uvek bio prisutan - nobelovac Nils Bor. Tako je počela moja saradnja sa Dancima duga 40 godina. Odlazio sam, slao svoje mlade kolege iz Vinče, a danske kolege dolazile kod nas. Na desetinama naših naučnih publikacija naznačeno je da su autori iz Vinče i Risoa. Tokom brutalnog NATO bombardovanja javljali su mi se elektronskom poštom, izražavajući negodovanje zbog ovoga što nam se dešava, brigu o meni i porodici, spremni da pomognu. Tada su se setili mog prvog boravka i nadimka koji su mi dali, "gonič robova". Njihovo radno vreme bilo je do 17 časova, kada su savesno prali ruke i ostavljali rad. Povremeno, ukoliko naš eksperiment nije bio doveden do kraja, ja sam ih vraćao. Disciplinovnao su sledili ono što im je "Draganić, gonič robova" naredio. Iz onoga što je sledilo vidi se da se ni tada ni decenijama kasnije, ovo obeležje nije osetilo u našim odnosima.

Ljudska prava na Long Ajlendu

Dragocen period u njegovom životu su bili boravci u Americi. U sećanju su mu ostali kontakti sa znamenitim Ijudima iz sveta nauke, kao i brojni događaji neuobičajeni za nekoga ko dolazi iz Beograda. Jedan od njih je vezan za Brukheven, nukleami centar na Long Ajlandu, koji je tada bio treća po veličini nuklearna institucija u Americi i jedna od petšest najvećih IX na svetu. Centar je imao desetak hiljada zaposlenih. Naučni i bračni par Draganić došli su po pozivu jedne od laboratorija, na godinu dana kao gostujući naučnici.

"Vremena za ćaskanje i kafu nije bilo. Za to je bilo vreme u pauzi za ručak, u kantini. Tu se spontano, vedro i prijateljski razgovaralo o svakodnevnim zbivanjima. Iznenada se desilo nešto što nismo mogli da razumemo. U kantinu smo išli bez reči. I u njoj je vladao tajac. Ljudi su zamišljeno sedeli samo onoliko koliko je bilo potrebno da ćutke ručaju ili popiju kafu. Mojoj radoznalosti je udovoljio kolega Harold. Na moj komentar da se osećamo kao "u kući obešenog", odgovor je bio: "Dragi moj, ovo je Amerika! Ovih dana je Kongres ukinuo 100 milijardi dolara iz budžeta za jedan višegodišnji nuklearni projekat. Niko od nas ne zna koga će naš direktor dr Fridlender pozvati i uz zahvalnost i komplimente reći da mu radni odnos prestaje. Sva ova zbivanja su u skladu sa postojećim zakonskim propisima i shvatanjima Ijudskih prava u nas i tu sindikat nema šta da traži" - seća se dr Draganić.

U vasioni nismo sami

Posle jednog predavanja koje je Dr Ivan Draganić održao na univerzitetu u Kaliforniji, začetnik nauke o postanku života Harold Juri, nobelovac i savetnik za nauku više američkih predsednika, izrazio je želju da porazgovara sa predavačem - našim naučnikom. Rečeno je da zbog podmaklih godina Harolda Jurija razgovor . treba da traje oko desetak minuta. Ispostavilo se da je tokom "desetak minuta" koji su trajali skoro jedan sat, bilo govora o raznim temama, od zemlje iz koje mladi kolega dolazi, do onoga na čemu sada radi. I naravno, 0 postanku života.

"Bio je to jedan od dragocenih susreta koji se pamte celog života«, kaže naš sagovornik i brzo dodaje. "Razgovor se vodio dan uoči prvog izlaska čoveka na Zemljin satelit. Početak je bio posebno dirljiv! Pitao me je šta očekujem od sutrašnjeg izlaska naših kosmonauta na površinu Meseca? Odgovorio sam mu da se upravo spremam da to isto pitanje uputim njemu. Njegov odgovor je bio kratak i jasan: "Ništa vredno. To sam govorio i dok sam bio član naučnog odbora toga projekta. Bio sam uporan da je bolje da se ta velika materijalna sredstva iskoriste za istraživanja na Zemlji. Puno toga o postanku života tek treba objasniti u laboratorijskim istraživanjima. I onda da ga tražimo negde dalje"... Ovaj me razgovor podseća da punih dvadeset godina učestvujem na konferencijama koje razmatraju traganja za životom na Zemlji i u Vasioni. Osećam se kao autsajder na tim skupovima. Direktno, ja nisam taj što traga za vanzemaljskim životom, ali ono što radim ima veze sa tim i drago mi je što me zovu i daju priliku da čujem i da kažem. U Vasioni, baš kao i na našoj planeti, jonizujuća zračenja su svuda prisutna. To su kosmički zraci i zračenja radioaktivnih nuklida. Ovo znači da su i hemijski procesi koje oni izazivaju svuda prisutni. Ti hemijski procesi su i jedan od verovatnih izvora obilja molekula u prostorima van naše planete, u Sunčevom sistemu, u među zvezdanom prostoru i dalje. Neki od njih, što da ne, mogle su voditi i postanku prve žive materije - naglašava dr Draganić.

Na ulogu jonizujućeg zračenja u kosmohemiji ukazano je odavno, ali se do nedavno tome poklanjalo relativno malo pažnje. Prvi međunarodni skup, posvećen isključivo zračenju kao izvoru energije za hemijsku evoluciju u kosmosu i na Zemlji, održan je u Osaki (Japan, 1998.godine). Više od stotinak učesnika iz pedesetak zemalja saopštili su rezultate svojih istraživanja.

O večnim pitanjima koja tragaju za odgovorima dr Draganić kaže:

"Daleko smo od definitivnih odgovora na "večna pitanja": kako je nastao život na našoj planeti, šta je sa njim u Sunčevoj porodici i da li smo sami u Vasioni. Ima razloga da se veruje da je primitivnih vidova života u dalekoj prošlosti moglo biti na Marsu, s obzirom na verovatno prisustvo vode i nekakve atmosfere u prvim danima ove planete. Odgovori nisu na dohvatu ruke, ali smo na tragovima koji obećavaju. Evropska kosmička agencija ESA i američka kosmička agencija NASA skreću pažnju svojim izuzetno komplikovanim programima traganja za životom van Zemlje. Tu se radi o projektima vrednim stotinak milijardi dolara, letelicama koje će moći da napuste Sunčev sistem, ili traganju pomoću specijalne opreme na satelitima u Zemljinoj orbiti. Naša civilizacija traži oblik života, onakav kakav je naš, na bazi vode, nukleinskih kiselina... Kada gledate te projekte za 2007.god. ili 2010.god ili čak program lansiranja letelica za 2015.godinu, možete videti šta će se sve istraživati traži u 21. veku. Biće i te kako iznenađenja... U Vasioni postoje stotine milijardi galaksija i svaka ta galaksija ima u proseku stotine milijardi zvezda. Nemoguće je da nema bar jedne zvezde u čijoj se blizini ne nalazi neka planeta, kao što je naša Zemlja - ni mnogo daleko da bi bila pod snegom i ledom, ni mnogo blizu da bi bila usijana - na kojoj ima vode. A sa vodom počinje život da se rađa. U kojoj fazi je taj život, da li je nastao pre nas i da li je razvijeniji od ovog koji mi poznajemo - ili je primitivniji -pitanja su na koja treba odgovoriti. Jedno je sigurno: NEMOGUCE JE DA SMO SAMI! Ako se na našoj planeti mogao dogoditi život, nema razloga da se to ne desi još negde u dubinama kosmosa - zaključuje čovek čiji je život nauka i koji je još 1998. godine, napisao jednu posve neobičnu knjigu. To su "Beleške iz sutrašnjice", a bave se prvom decenijom 21 .veka i namenjene su mladim Ijudima, koje će biti zrele osobe u 21. veku.

Ljupka Kovačević