MEDICINA

Pripremio: G. Tomljenović

Istine i zablude o 100 plus
Arterjska hipertenzija.

Većina nas verovatno još živi u zabludi da „zna" šta je povišen krvni pritisak, držeći se one uvrežene teorije o „100 plus broj godina starosti", koju je medicina zapravo davno odbacila.

Dr Jovović : svako lečenje treba početi manjim dozama lekova

Povišen krvni pritisak je bolest savremenog čoveka. lako je česta i gotovo svakodnevna pojava, znamo li dovoljno o njeni uzrocima i rizicima koje ona nosi? Već na početku razgovora na tu temu sa dr sci. med. Ljiljanom Jovović, internistom-kardiologom iz beogradskog Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, zaključujemo da većina naših sugrađana verovatno još živi u zabludi da "zna" šta je povišen krvni pritisak ili hipertenzija. Dr Jovović podseća da povišen krvni pritisak, udružen sa drugim bolestima, nosi veoma veliki rizik po zdravlje (može dovesti do infarkta srca, moždanog udara ili oboljenja bubrega) pa i ljudi koji su inače primarno zdravi a ne leče povišen pritisak, u kasnijoj životnoj dobi mogu postati ozbiljni bolesnici. O značaju pravovremene dijagnostike svedoči i činjenica da kod pacijenata sa nekim drugim oboljenjem -povišenim masnoćama u krvi ili šećernom bolešću - čak i manje povećanje krvnog pritiska može da dovede do ozbiljnih komplikacija.

Uzroci hipertenzije

Uzroci povišenog krvnog pritiska mogu biti različiti: neka druga bolest, na primer, kao što je oboljenje bubrega, bilo da je reč o oboljenju tkiva dela bubrega (takozvana upala ili glomeruonefritis), eventualno suženje bubrežne arterije, ili oboljenje nadbubrežne žlezde. Uzrok može biti i urođena srčana mana koja se naziva koarktacija aorte (suženje silaznog dela aorte), oboljenje inače svojstveno mladoj populaciji, koje se zahvaljujući savremenim dijagnostičkim procedurama danas rano otkriva i leči. Reč je o srčanoj mani kod mladih osoba, češće muškaraca, koji imaju povišen krvni pritisak samo na gornjim ekstremitetima zbog suženja na silaznom delu aorte pa te osobe deluju atletski građene.

Naša sagovornica napominje da svega 5 do 10 odsto ljudi ima hipertenziju kao posledicu neke druge bolesti. Ostali pacijenti, oni bez nekog značajnog oboljenja, takođe treba na vreme da se pobrinu za stabilizovanje povišenog krvnog pritiska.

Šta je razlog danas vrlo raširenoj pojavi povišenog krvnog pritiska? Način života je bitno drugačiji nego ranije. Živi se mnogo brže, ljudi imaju manje fizičkih aktivnosti, nedostaje im vremena za bavljenje sobom, nekim sportom ili rekreacijom. Takav način života nameće i poseban način ishrane koji je najčešće nepravilan -bez potrebnih tri do pet obroka dnevno - ljudi često ne jedu po ceo dan, večeraju kasno i nakon toga obično siti odlaze na spavanje. Tako se dobija na telesnoj težini, a gojaznost, kako ističe dr Jovović, takođe dovodi do povišenog krvnog pritiska.

Ako jedno merenje krvnog pritiska pokaže povišenu vrednost, to ipak ne znači da pacijent ima trajnu hipertenziju. Zato ga treba kontrolisati u određenim intervalima, bilo da to radi lekar ili sam pacijent. Ako se nakon nekoliko merenja nađe povišenje krvnog pritiska iznad normalnih granica, onda možemo biti sigurni daje lečenje potrebno.

Danas se optimalnim krvnim pritiskom smatraju vrednosti od 120 (za gornji, takozvani sistolni) sa 80 mmHg (za donji odnosni dijastolni), dok se vrednost 130/85 mmHg smatraju normalnim krvnim pritiskom. Pritisak od 140/90 mmHg smatra se granično normalnim a sve vrednosti izmerene preko ovih predstavljaju arterijsku hipertenziju, odnosno povišen krvni pritisak.

Prema kriterijumima Evropskog udruženja za krvni pritisak i Evropskog udruženja za kardiologiju izdvojeni su stadijumi, ili tri grupe povišenog krvnog pritiska.

Ima dijagnostičkih metoda koje nisu ni nove, ali su u našoj sredini nedovoljno prihvaćene a vrlo su korisne Dr Jovović ukazuje na mogućnost ambulatornog merenja krvnog pri tiska, uz pomoć Holtera krvnog pri tiska. Reč je o aparatu koji pacijent nosi sa sobom oko pojasa koji je gumenim crevom povezan i „manžetnom" postavljenom na nadlaktici pacijenta. Ovim aparatom 1 tokom 24 sata, u vremenskim intervalima koje odredi lekar, kontinuiram prate vrednosti krvnog pritiska. Pri tom treba imati na umu postojanje individualnog bioritma, odnosno činjenicu da krvni pritisak i kod zdrave osobe varira u zavisnosti od godišnjih doba, tokom dana, kao i za vreme dnevnih aktivnosti, i da će se kod pacijenta naći i te varijacije, u granicama koje se mogu tolerisati. Kaki objašnjava dr Jovović, ovo je važno zato što čak 20 odsto ljudi ima hipertenziju samo prilikom lekarskog pregleda. Pacijentima koji povišen pri tisak imaju samo u ordinaciji lečenje nije potrebno.

Ambulatorno merenje pntiska

Naša sagovornica ukazuje i n podatak da se od ukupnog broja pacijenata sa hipertenzijom leči samo polovina, a da se tek kod jedne četvrtine lečenih pacijenata postižu optimalne vrednosti krvnog pritiska. Razlog tome je što pacijenti nekada ne uzimaju terapiju redovno, što lekovi ponekad nisu adekvatnio odabrani ili njihova doza nije dobro prilagođena. I u takvim slučajevima ambulatorno merenje krvnog pritiska pomaže lekaru da otkrije zašto pacijentu terapija ne pomaže, da li i kad treba povećati dozu (da li danju ili noću), da li je dovoljno terapiju ordinirati samo jedanput dnevno. Sve u svemu, Holter krvnog pritiska je vrlo koristan za određivanje najprimerenijeg terapijskog režima.

Ambulatorno merenje i lečenje krvnog pritiska posebno je značajno kod pacijenata koji hipertenziju imaju i noću. Povišenje pritiska tokom dana je posledica napetosti organizma, naročito kod ljudi koji emotivnije reaguju. Međutim, noću je organizam u stanju odmora, snižavaju se puls i krvni pritisak, a srce koje inače pumpa pet litara krvi u minuti, takođe se odmara. Osobe koje imaju hipertenziju i tokom noći izložene su posebnom riziku i takve pacijente treba posebno lečiti.

Ultrazvuk srca

Metoda koja je danas sastavni deo kardiološkog pregleda - ultrazvuk srca - takođe je korisna, iako nije suverena kod bolesnika sa hipertenzijom, budući da daje dodatne informacije o veličini srca, debljini srčanih zidova, njihovoj pokretljivosti i stanju srčanih zalistaka. Dr Jovović podseća i na ovu metodu jer je, medicinskim jezikom rečeno, prva kompenzatorna mera koja se javlja kod osoba sa povišenim a nelečenim krvnim pritiskom upravo zadebljavanje srca, odnosno hipertrofija leve komore. Ako se kod tih pacijenata terapija primeni na vreme, zadebljali srčani mišić može se vratiti na normalu. Ako se, pak, povišeni krvni pritisak ne leči, postepeno dolazi do proširivanja srčanih šupljina.

Ako je ultrazvučni nalaz na srcu u granicama normale, to obično znači da povišeni krvni pritisak nije trajao dugo, pa nije doveo do posledica. Ultrazvuk srca, međutim, ne treba zloupotrebljavati. Dr Jovović savetuje da nakon primarnog kardiloškog pregleda, tokom kojeg su obavljene sve potrebne pretrage, ultrazvuk srca ne treba ponavljati u naredne dve godine. Međutim, ovom metodom je moguće pratiti i efekat terapije - kod pacijenta sa povišenim krvnim pritiskom kome su prepisani adekvatni lekovi može doći do smanjenja zadebljanja srčanog mišića.

Neprestano lečenje

Dr Ljiljana Jovović pacijentima sa hipertenzijom savetuje da budu vrlo disciplinovani, jer povišeni krvni pritisak treba doživotno lečiti. Neophodno je da pacijent stalno uzima lekove. Ako sam sebi izmeri normalan pritisak i ne uzme lek, narednog dana će imati izuzetan skok pritiska, pa samomerenje može biti i štetno kod pacijenata koji sebi daju za pravo da menjaju i dozu i režim uzimanja leka. Kad se pacijentu dijagnostikuje da ima povišen krvni pritisak i preporuče lekovi, on te lekove praktično mora da uzima celog života. Doza se međutim može korigovati u zavisnosti od kretanja, o čemu odlučuje lekar.

Ako pacijent nema druge faktore rizika, ako nije pušač, nije gojazan, nema povišene masnoće ili šećer u krvi, može se smatrati da je rizik pojave moždanog udara ili infarkta značajno manji. Ali, ako uz povišen krvni pritisak postoje i dodatni faktori ' rizika (gojaznost, povišen šećer i masnoće u krvi, pušenje), takvi pacijenti moraju svoj pritisak da drže na mnogo nižim vrednostima nego drugi.

Da li se svakom od pacijenata sa hipertenzijom može dati svaki lek, ili ga treba birati? Generalno govoreći, dr Jovović objašnjava da se mlađim Ijudima obično savetuju takozvani betablokatori. Tada se mora voditi računa o nivou masnoća u krvi pacijenta, jer pomenuti medikamenti mogu da dovedu do njihovog daljeg povećanja. Svakom pacijentu pre lečenja treba uraditi takozvani skrining, odnosno paletu laboratorijskih pretraga s ciljem da se odabere pravi lek. Kod pacijenata koji imaju povišen šećer u krvi i koji uzimaju insulin treba izbegavati primenu betablokatora.

Starijoj populaciji koja ima izraženo povišenje krvnog pritiska, ali obično i druga oboljenja, najčešće se prepisuju takozvani ACE inhibitori ili grupa antagonista kalcijuma, koji šire krvne sudove celog organizma i mogu pozitivno da deluju i na cirkulaciju u krvnim sudovima glave, što je naročito značajno za pacijente sa povećanim masnoćama u krvi. Povišenje masnoća obično prati stvaranje masnih depozita u krvnim sudovima, ne samo srca nego i glave i nogu.

Svako lečenje, zaključuje dr Jovović, treba početi manjim dozama lekova, jer neki od njih mogu pri prvoj primeni da dovedu do značajnog pada krvnog pritiska. Svakom leku treba oko dve do tri sedmice da postigne optimalni efekt, i tada doza može da se koriguje. Ako je nedovoljna, povećava se do maksimalne ili umerene, uz dodavanje nekog drugog leka. Idealno bi bilo da se taj problem reši uz pomoć jednog leka, što često nije moguće, pogotovo ako lek dobro reguliše krvni pritisak a izaziva i neke neželjene efekte. To se može izbeći snižavanjem doza i kombinacijom lekova.

G. Tomljenović