NAUKA I DRUŠTVO

Pripremio: Vladimir Jovanović

Otpad kao deo sudbine

Na strani ljudi i prirode Regionalni centar za životnu sredinu za srednju i istočnu Evropu je nezavisna, neprofitna organizacija koju su 1990. godine osnovale vlade SAD i Mađarske i Evropska Unija. Kancelarija u Srbiji i Crnoj Gori zvanično je otvorena maja 1998. Zadatak REC-a je da pruži pomoć u rešavanju ekoloških problema, da promoviše međusektorsku saradnju neprofitnih vladinih organizacija, vlade i privrede i podrži učešće javnosti u donošenju odluka koje se odnose na zaštitu životne sredine. Direktor nacionalne kancelarije je doktor bioloških nauka Radoje Laušević, docent Biološkog fakulteta i član Upravnog odbora Nacionalnog parka Đerdap. Moto REC-a glasi: "Rešenja na strani ljudi i životne sredine".

Srbiji se godišnje odloži oko 3,5 miliona kubnih metara komunalnog otpada. Prema statistici strukovnog udruženja KOMDEL, procenjuje se (na osnovu podataka iz 90% JKP) da se odlaže približno 6.000 t otpada dnevno, odnosno 2.200.000 tona godišnje. U izveštajima Regionalnog centra za zaštitu životne sredine (www.recyu.org), organizacije koja je dala veliki doprinos rešavanju ekoloških problema u Srbiji i Crnoj Gori, stoji da osnovni cilj upravljanja otpadom jeste održivo korišćenje prirodnih resursa. Za to je neophodno preduzeti mere kojima se sprečava nastajanje otpada, njegovo razdvajanje, potrebno je primenjivati metode ponovnog korišćenja, kao što je reciklaža, a tek na kraju sigurno odlaganje otpada.

Direktor REC-a dr Radoje Laušević ukazuje da ćemo, posle potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i približavanju Evropskoj Uniji, dobiti veoma konkretne rokove u okviru kojih ćemo, između ostalog, morati da usaglasimo zakonsku regulativu:

U naredne 3-4 godine trebalo bi da stignemo naše komšije, a usklađivanje zakona je jako bolna stvar. Taj proces imaće direktnog uticaja na sve - od industrije do običnog građana pošto će pravila ponašanja biti drugačija.

Ekonomija i Ijudska svest

Nagla industrijalizacija, odsustvo odgovarajućih rešenja za otpad i nedostatak svesti o potrebi da se ekološki deluje doveli su do toga da odlaganje opasnih otpada predstavlja prvorazredni problem.

Najveći deo takvog otpada u Srbiji nastaje u oblasti rudarstva, energetike i sličnih aktivnosti.

Primera radi, na flotacijskom jalovištu Bor-Cerovo od 1995. do 1997. nastala jalovina iznosi oko 14.000.000 tona, a dnevno se generiše 11.487 tona. U pogonu Bor-Krivelj se procenjuje da ima oko 120.000.000 tona jalovine.

U okviru Elektroprivrede Srbije rade uređaji koji su napunjeni PCB transformatorskim uljima (75 transformatora sa 65 t piralena i 2.000 kondenzatora sa po oko 7-8 kg piralena) koji rade preko trideset godina i koji se moraju zameniti. EPS planira zamenu PCB transformatora, čime će nastati oko 3001 otpada zagađenog sa PCB.

Karakteristični i zastrašujući primeri velikih količina opasnog otpada koji nije uskladišten na odgovarajući način, a nalazi se u gusto naseljenim sredinama jesu: "Precizna mehanika" u Beogradu sa oko 100 tona galvanskog mulja sa primesama cijanida, IMR - Rakovica sa 1,6 tona cijanidnih soli, "Minel -Dinamo" Beograd sa30 tona PCB piralena, "Bane Sekulić" -Sombor sa 250 tona galvanskog mulja, NIS-Naftagas sa velikim količinama isplake na više lokacija, FAK - Loznica sa 30 tona cijanidnog otpada, FAP ¦ Priboj sa 7 tona cijanidnih soli, VTR Zavod iz Čačka - 600 tona galvanskog ulja, "Metaloprerada" - Užice 80 tona galvanskog ulja i!i "Zastava" iz Kragujevca sa PĆB piralenom, oštećeni transformatori sa piralenom, veće količine čvrstih materijala i ogromne količine vode kontaminirane piralenom, galvanski mulj, otpadne vode, cijanidne soli...

Dr Laušević naglašava da se ne jednom uverio da je ekonomija često u kontradiktornosti sa Ijudskom svešću:

Mi možemo da ukinemo, na primer, sve filtere za prečišćavanje otpadnih voda i da na račun te uštede pokrenemo točak industrijalizacije Srbije. Ali taj bi se točak brzo zaglavio u glibu neadekvatnog korišćenja prirodnih resursa, i to mnogo brže nego što nam se to desilo 60-tih i 70-tih godina. Tada je industrija bazirana na tzv. otvorenim procesima koji nisu mnogo marili za cenu resursa: vode, vazduha, energenata. Otpadne vode su ispuštane bez ozbiljnog prečišćavanja, direktno u spoljnu sredinu. Kao posledica NATO bombardovanja, došlo je do ispuštanja velikog broja različitih visoko otrovnih hemijskih supstanci i jedinjenja. Kada su brojni ozbiljni domaći i strani timovi kasnije radili analize, izveštaj je glasio da je došlo do njihovog ispuštanja 1999. godine, ali da možda još veće količine, na primer, žive i polihlorovanih bifenila, nalažene u nekim slojevima mulja u Dunavu i njegovim kanalima, potiču iz 70-tih i 80-tih godina.

Posle lečenja

Problem upravljanja biohazardnim otpadom u Srbiji je apsolutno zapostavljen, a javnost nije upoznata sa ovim problemom. Biomedicinski otpad se definiše kao otpadni materijal koji sadrži dovoljan broj viruletnih patogenih mikroorganizama pa se nakon kontakta sa njima može javiti infektivno oboljenje. Infektivnost je glavna osobina ovog otpada koji se deli na pet grupa: humani anatomski otpad (tkiva, organi i delovi tela, ne računajući zube, kosu i nokte), anatomski otpad životinja (sva tkiva, organi, delovi tela, krv i tkivne tečnosti), otpad iz mikrobioloških laboratorija, krv i telesne tečnosti uzete u dijagnosticke ili terapijske svrhe, klinički i laboratorijski materijal (igle, lancete, skalpeli, krhotine laboratorijskog stakla u kojima je bila krv ili tkivne tečnosti koje mogu da izazovu ubode ili posekotine).

Ukupna godišnja količina biohazardnog otpada u svim zdravstvenim organizacijama u Srbiji procenjuje se na oko 9.600 tona.

Prikupljeni patološki otpad se pakuje u plastične vreće, zatvara lepIjivom trakom i odlaže u namenski hladnjak, odakle ga preuzima nadležno javno preduzeće koje vrši spaljivanje ili sahranjivanje. Pojedine zdravstvene ustanove, koje za to imaju mogućnost, same spaljuju takav otpad. Pošto su uređaji za tu namenu većinom stari, građanstvo se često žali na pojavu neprijatnih mirisa i pokreće postupke kod nadležnih inspekcija.

Jedan od najvećih problema jeste da se u većini zdravstvenih ustanova ne vrši odvajanje infektivnog otpada, upotrebljenih igala, tupfera, gaze, infuzionih sistema i sl. od klasičnog smeća - već se sve zajedno baca u plastične korpe ili polietilenske kese koje se odlažu u kontejnere koje prazni JKP. U isturenim seoskim ambulantama domova zdravlja, gde nema kontejnera, sav otpad se sakuplja i spaljuje na otvorenom ili se baca na seosko smetlište - ukoliko ono postoji.

Rešenja postoje i već su definisana. Na primer, formiranje registra organizacija koje proizvode biohazardni otpad, obaveza razdvajanja tog otpada od svih drugih na mestu stvaranja, formiranje katastra o postojećim uređajima za spaljivanje pato-anatomskog i infektivnog otpada, uređajima za destrukciju uginulih životinja i tkiva, stočnim grobljima i grobnim jamama, njihovoj zapremini i očuvanosti, uvođenje novih dijagnostičkih i terapeutskih procedura...

Sporo do rešenja

Odsustvo opšteprihvaćene strategije, i ne samo u ovoj oblasti, često predstavlja problem na nacionalnom i državnom nivou kaže dr Radoje Laušević. - To za rezultat ima veoma sporu primenu Zakona odnosno najrazličitijih a podjednako važnih procesa kao što su smanjenje zagađenja vode u Dunavskom slivu, kontrola genetski modifikovanih organizama, proces toplifikacije velikih gradova ili prečišćavanje komunalnih otpadnih voda. Na žalost, zaštita životne sredine je veoma skupa aktivnost, često povezana sa krupnim infrastrukturnim zahvatima. Da bi obezbedili investiranje takvih projekata, neophodna je saradnja sa međunarodnim finansijskim institucijama i zajednicom donatora. To ne ide brzinom koju priželjkujemo - zaključio je direktor REC-a.

Vladimir Jovanović