VELIKANI SRPSKE NAUKE

Pripremio: Dejan Bulajić

Biser i Ijuštura
Mileva Andrić - Anštajn: Neobjavljene fotografije i pisma

Knjiga Milana Popovića "U Albertovoj senci", koja je pre nekoliko meseci objavljena u SAD i ubrzo zaslužila odlične kritike, ponovo je skrenula pažnju na ličnost koja je, uprkos sjajnim mogućnostima, još za života bila zaboravljena, a posle smrti ni grob joj nije upamćen. Radi se o Milevi Marić Ajnštajn, prvoj životnoj saputnici slavnog naučnika, kojoj svi, umesto zaborava, dugujemo zasluženo poštovanje

Milan Popović je kao unuk najbolje Milevine prijateljice, Helene Kaufman Savić, imao priliku da iz njihove prepiske i iz pisama samog Alberta i prijatelja njihove porodice, mnogo toga sazna o tragičnom životu Mileve Marić.

O Milevi Marić Ajnštajn zna se, nažalost veoma malo, a i ono što se zna ne ocrtava u pravom svetlu njenu ličnost i njen, nedvosmislen doprinos nauci. Rođenaje 1875. godine, u Titelu i od početka života bila je invalid. Naime, jedna noga joj je bila kraća, imala je urodeno iščašenje kuka, kao i njena sestra Zorka. Moždaje to i uticalo da se posveti nauci. Još od malih nogu ona je najbolji đak u školi. U šabačkoj gimnaziji, bila je najbolja učenica. U Zagrebu, u muškoj kraljevskoj gimnaziji, kao jedinoj ženi, bilo joj je dozvoljeno da pohađa časove fizike i matematike, u kojima je ubrzo postigla najbolje rezultate. Njena posvećenost nauci bila je potpuna, na zabavu gotovo da uopšte nije trošila vreme, pa su je drugarice, ne bez ironije, zvale "Svetica". Bez problema nije ostao ni njen boravak u čisto muškom odelenju zagrebačke gimnazije, pa je zbog neumesnih šala na njen račun, ceo razred bio kažnjen jedinicom iz vladanja. U svojim nastojanjima da se bavi fizikom imala je veliko razumevanje i podršku svog oca Miloša, koji je, u početku radio kao starešina u austrijskoj vojsci, a posle je bio sudski službenik. Oženio se Marijom Ružić iz Podgorice, pa je zahvaljujući tom braku stekao dobru materijalnu podlogu, To je omogućilo da Mileva nastavi školovanje u Svajcarskoj. U početku se opredelila za studije psihologije u Hajdelbergu. To je bila jedna od njenih životnih želja, pošto je pažljivo uočavala psihičke profile Ijudi u svojoj okolini. U Hajdelbergu se odigrao i presudan trenutak u njenom životu, a radi se o susretu sa Albertom Ajnštajnom. To poznanstvo će odrediti njen dalji život.

Ona je bila starija od Ajnštajnatri i po godine. Interesantno je da je i druga žena velikog naučnika, Elizabeta, bila isto toliko starija od njega. Poznanstvo Mileve i Alberta odmah je proizvelo burna osećanja, a njihovi poznanici su tvrdili da se Mileva, čak malo uplašila od sebe same i da je, delom i zbog toga, napustila Hajdelberg i prešla u Cirih na politehnički fakultet. To, međutim, nije prekinulo njihovo poznanstvo.

Nezavisna, pametna, metodična, strasno predana nauci i visoko cenjena od Ajnštajna u prvom periodu zajedničkog života i braka, ona sigurno nije predstavljala samo eho njegove misli ili pasivnog svedoka njegovog stvaranja. Ono do čega može da se dođe, ispitujući njihov zajednički život, ne dovodi u sumnju njegovu naučnu veličinu, ali stvara jednu sasvim drugu sliku o njegovom Ijudskom delu. U prvoj polovini njihovog zajedničkog života, on je govorio da jedino Milevu doživljava kao svog pravog sabesednika i saveznika u odnosu na, kako je često isticao, "filistejski" svet oko sebe. Pisma koja joj je, u to vreme slao, puna su Ijubavi i fizike. Oni su, uostalom, zajedno učili na grupi za fiziku, koja je okupljala samo šest studenata. U to vreme značajan uticaj na fakultetu imao je profesor Veber, koji nije bio u dobrim odnosima sa Albertom, a pošto se znalo za njihovu vezu, čini se da se taj rezervisan stav preneo i na Milevu.

Uprkos tome, ona je položila sve ispite i u vreme kada se očekivao njen diplomski rad, koji je, istovremeno, u perspektivi trebalo da predstavlja osnovu za doktorski rad, ona je ostala u drugom stanju. Može se samo zamisliti kako se osećala, sa vanbračnim detetom (ćerka Lizer), kao osoba koja je došla iz jedne patrijarhalne sredine, na kraju XIX veka. Situaciju je otežavala njegova majka, koja je imala izrazito negativan stav prema njoj. Značajno je, ipak, da je Mileva i tada naišla na podršku svoje porodice, što joj je dalo snagu da izađe iz prvog, veoma teškog perioda u svom životu. Vanbračna trudnoća, problemi sa Ajnštajnovom majkom i neizvesna situacija sa njihovom vezom, kao i problemi sa profesorom Veberom, uticali su da ona ne preda diplomski rad. Na sve to, dodatno je uticala činjenica da nije mogla da zadrži ćerku Lizer, o čijoj se sudbini do danas malo toga pouzdano zna. Izgleda da je najbliža istini tvrdnja da je Lizer, još kao beba, data na usvajanje jednoj nemačkoj porodici i da je rano umrla od difterije. Postoje i druge teorije, koje ukazuju da je dete dato Milevinoj porodici ili čak porodici nekog od njihovih bliskih prijatelja, ali su manje izvesne. U svakom slučaju, Mileva je teško podnela odvajanje od svoje ćerke, zbog čega je Albert u svojim pismima hrabri, obećavajući da će joj taj gubitak nadoknaditi i uz podsećanje da je pred njima čitav život, nagoveštava da će imati mnogo dece. U tom periodu on je naziva svojom desnom rukom. Ima dokaza, da je on molio da pročita za njega odgovarajuću literaturu, koja mu je bila potrebna. Čak, u jednom ranom pismu, on govori o tome kako će biti srećan kada "njihov" rad na relativnosti kretanja bude završen.

Brak između Mileve Marić i Alberta Ajnštajna, ipak je sklopljen 1903. i prvih godina protekao je u priličnom skladu i u brojnim zajedničkim aktivnostima. Dobili su dva sina, Hajnca Alberta i Eduarda. Ajnštajn je u tom periodu, počev od 1905. godine, objavio svoja najveća dostignuća. Dobio je krila i postao svetski značajna ličnost, dok je Mileva, pronašavši svoju Ijubav u njemu i deci, potpuno promenila svoj sistem vrednosti. Mada mnogi hroničari tog vremena smatraju da je njen doprinos u radovima njenog muža, itekako veliki, ona to ipak, nije želela da ističe. Poznato je da je jedna od njenih prijateljica, još iz studentskih dana, Milana Bota, u intervjuu Politici, izjavila da je doprinos Mileve Marić teoriji relativiteta veoma veliki. Sama Mileva je na to reagovala tako da je tražila da se tekst povuče. Mnogi su kasnije pokušavali da objasne otkud toliko pristajanje na senku Alberta Ajnštajna. Odgovor su tražili u njenoj urođenoj skromnosti, potpunoj privrženosti porodici, a možda i u činjenici da su vrlo brzo, ona i deca postali zavisni od njega u finansijskom pogledu. Čini se ipak, da su na sve to, bitno uticali i njihovi odnosi, koji su vremenom postajali sve lošiji, na šta je pre svega uticao on. Isticanjem sebe, Mileva bi samo dodatno poremetila ionako neskladan ambijent.

Prvi očigledni znaci da nešto nije u redu u njihovom braku, pojavili su se 1909. godine, kada Mileva u pismu svojoj najboljoj prijateljici, Heleni Kaufman Savić, piše da je njen muž postao naučnik svetskog glasa, kome se svi dive, ali se boji da će to imati loš uticaj na njegov Ijudski deo. Ona svojim prijateljima priznaje da je njen muž najistaknutiji fizičar nemačkog jezika, ali sa žaljenjem konstatuje da su ona i deca u drugom planu. U Pragu su proveli 1913. godinu, gde je Ajnštajn radio kao profesor. To je jedna od najtežih godina, u njihovom zajedničkom životu. Albert je bio svime nezadovoljan, deca su često poboljevala, pa su sledeće godine otišli u Berlin, u kome je on postao član Pruske akademije nauka. Već tada njihovi odnosi su postali veoma loši, da bi Ajnštajn prevazišao samog sebe nečuvenim ultimatumom u pisanoj formi, u kome je naveo uputstva o tome šta ona sme a šta ne u braku sa njim. Između ostalog, zabranio joj je da ga oslovljava dok joj on to ne dozvoli ili da bilo šta zahteva od njega. Ne mogavši da više izdrži takve postupke, Mileva je 1914. godine, iz Berlina sa sinovima prešla u Švajcarsku.

Otišla je u Cirih, koji je jako volela i tamo se razbolela. Pala je u tešku depresiju, nije mogla da ustaje i da se brine ni o svojoj deci. U pomoć joj je pritekla Helena Savić, koja je decu uzela kod sebe, tokom boravka sa svojom porodicom u Švajcarskoj, 1916. godine.

U daljem periodu svog života Mileva se bavila, prevashodno, svojom porodicom, pre svega školovanjem starijeg i lečenjem mlađeg sina, koji je u 22 godini oboleo od šizofrenije. On je, povremeno bio i fizički agresivan prema njoj, pa da su morali da angažuju bolničara. To je stvaralo velike troškove, pa je Ajnštajn novčano pomagao Milevu, bez čega ona ne bi mogla da izdrži teret svih obaveza. Omogućio je svom sinu da se leči, ali kada je procenio da to neće dati rezultat, potpuno gaje odbacio. Uostalom, nije ga video 22 godine, izgubivši interesovanje za njega. Sav teret brige za decu pao je na Milevu.

Poznato je da je Ajnštajn, svu novčanu sumu od Nobelove nagrade, 1921. godine, ustupio Milevi. Sav taj novac, međutim, brzo se istopio zbog potreba lečenja mlađeg sina. Vodila je računa i o svojoj bolesnoj sestri Zorki, koja je, takođe, obolela od šizofrenije. U mladim danima svirala je tamburicu, a tokom boravka u Cirihu naučila je da svira klavir, pa je godinama davala časove klavira. Time je dopunjavala kućni budžet, a zbog toga je izdavala i deo stana. Stariji sin Hajnc Albert, je tokom školovanja i rada u Evropi, obilazio i pomagao majku, ali je pred Drugi svetski rat, otišao u Ameriku, pa je njihova komunikacija od tog momenta znatno splasla. On je kasnije postao profesor hidrogradnje na američkom univerzitetu Berkli. to, međutim, nije zadovoljilo oca, jer je i na svoju decu gledao samo u funkciji sopstvenih ideala. Smatrao je da njegov sin treba da bude teorijski fizičar, kao i otac. Interesantno je da su oba sina kršteni u pravoslavnoj crkvi. To je učinila Milevina majka, tokom jednog njihovog boravka u Novom Sadu, 1913. godine.

Mileva je završila prilično tužno. Potpuno finansijski iscrpena, zaboravljena i razočarana, obilazila je svog mlađeg sina u duševnoj bolnici, iako ni sama nije bila potpuno zdrava. Slomila je nogu, a potom je doživela dva šloga. Gotovo bez svesti, umrla je 4. avgusta 1948. godine, u bolnici u Cirihu, a na samrti je samo izgovorila: Ne, ne, ne... Nečuven je paradoks da se ne zna gde joj se grob nalazi.

Današnji biografi, naši i strani, je veoma uvažavaju, pre svega kao ličnost, ne osporavajući njenu ulogu u životu velikog naučnika. Sto se tiče naučnog doprinosa, neki tvrde da je ona čak, majka teorije relativiteta, dok drugi isključuju bilo kakav njen uticaj na Ajnštajnovo delo. Oba stava su isključiva. Mileva Marić sigurno nije samo pasivni posmatrač Ajnštajnovog dela. Radila je zajedno sa njim, ali u kolikoj je meri uticala na razvoj njegovih ideja, nikada neće biti poznato. Ima indicija da je ona veoma pomogla Ajnštajnu u njegovom najplodnijem periodu, ali to ne može da porekne autentičnost njegovog dela.

Njena rečenica da život od nekoga stvori biser, a od nekoga Ijušturu, koju odbace kada biser sazre, opisuje tragiku teškog života koji je proživela. Svesna koliko je mogla a šta je doživela, pomirila se sa činjenicom da živi kao mučenica.

Dejan Bulajić