BIOFIZIKA

Pripremio: A. Milinković

Da li Darvinova teorija važi i u univerzumu?
Porodilište za male kosmose

"Bebe" kosmosi, kao i naša deca, rađaju se svakog dana, svakog sata, ali bez "velikog praska" (big beng teorija) i ne uvek sasvim nalik na svoje roditelje. To što su rodili Ajnštajnovi i Hokingovi sledbenici danas, sutra će, izgleda, biti u kolevci Darvinovih. Kosmos je opet postao tajna

Još šezdesetih godina Stiven Hoking i Rodžer Penros su dokazali da se širenje univerzuma i kolaps crne rupe može opisati identičnom jednačinom, ali sa suprotnim pravcem u vremenu. Sedamdesetih je Hoking otišao korak - dva dalje i pokazao da crne rupe zrače i da o svemu što "progutaju" ostaje trag u našem univerzumu. Osamdesetih godina sam imao priliku da od obojice lično saznam šta će se dogoditi dalje. A sada seto dogodilo. Fizika, kraljica svih nauka je opet na početku!

Već dugo vremena u nauci se, kao na modnoj pisti "nosila" pričadaje sve gotovo i da je daljim otkrićima, bez nekog revolucionarnog obrta, došao kraj. Nekolicina fizičara ipak veruje da su na samom pragu da postave Teoriju svega, tako da bi sve sile i čestice u prirodi mogle da se objasne jednačinom, dovoljno jednostavnom da već od ovog leta može da senosi na majici.

"Uzročnik" ovog uzbudljivog scenarija je fizičar, koji radi u Njujorku, Li Smolin (Lee Smolin; autor knjige "Život kosmosa"), a tezu je postavio zajedno sa Andrejom Lindom, iz Kalifomije, i još nekoliko drugih fizičara.

Po njihovij tezi, najboljii načn da se razume mehanizam funkcionisanja kosmosaje ako se pored zakona fizike, koje su postavili Njutn i Ajnštajn, uzmu u obzir i Darvinovi zakoni evolucije, posebno teorija prirodne selekcije. Kosmos i njegovi osnovni delovi (odnosno galaksije kao što je naš Mlečni put) moraju se posmatrati kao živi organizmi, nastali prirodnom selekcijom od jednostavnijih oblika da bi se razvili u složeno "biće" koje je danas oko nas.

Ako pođemo od opšte teorije relativnosti, big beng se pojavio iz tačke beskonačne gustine, poznate kao singularitet Takvo mesto, gde singularitet stalno postoji, živi i danas u crnim rupama. I ranije je bilo naučnika koji su kosmos pokušavali da opišu kao sistem identičan unutrašnjem sistemu crnih rupa. Ako je tačno da su sve složene galaksije, zvezde, planete i organski život nastali iz singulariteta, onda je logično pretpostaviti da se nešto slično događa i u singularitetu u srcu crne rupe.

Najkrupnija posledica takve teorije je da su mnoge a možda sve crne rupe u našem univerzum možda začeci, seme novih univerzuma.Drugi ključni elemenat Smolina je da svaki put kada dođe do kolapsa crne rupe u singularitet i formiranja nove bebe univerzuma, osnovni zakoni fizike trpe neznatne promene jer je deo prostora - vreme nestao i promenio oblik. Ovaj proces je sličan, a možda i više od toga, načinu na koji mutacije omogućavaju raznovrsnost u organskim životnim formama i delovanje zakona prirodne selekcije. Bebe univerzumi, kaže Smolin, nisu replike svojih roditelja, već malo mutiran oblik. U prirodnom stanju "bebe" se mogu širiti samo do tzv. Plankove veličine (najmanjeg oblika za koji se za jednu česticu uopšte može reći da postoji) pre nego što još jednom dožive kolaps. Ali, ako povremene promene zakona fizike mutacije dopuste da bebe postanu malo veće ili dovoljno velike, mogle bi da se podele na dva ili nekoliko drugih regiona, što bi dovelo do novih singulariteta i rađanja novih univerzuma. Broj ovako nastalih novih univezuma bio bi grubo proporcionalan veličini univerzum-aroditelja. I ovde bi delovao Darvinov princip prenosa naslednih osobina, sa manjim izmenama, kao što i mi svoje osobine prenosimo svom nasleđu. "Najuspešniji" univerzumi takođe stvaraju najveći broj naslednika.

Međutim, i dalje zbunjuje i izgleda malo verovatno da slučajan sticaj fizičkih okolnosti u singularitetu može da dovede do rađanja univerzuma kakav je naš, kao što je neshvatljivo da slučajan zbir hemijskih elemenata iznenada može da se organizuje u Ijudsko biće.

Sada, ipak, više niko ne poriče da univerzum nije rođen zbog nas, da bi organski život i Ijudska bića dobili svoju jedinstvenu nišu. On je rođen da bi se očuvalo originalno, nasledno ustrojstvo univerzuma u kome materija i antimaterija, živo i neživo imaju potpuno jednak tretman. Organske, životne forme na Zemlji su, dakle, samo sporedan efekat evolutivnog procesa, a ako je to uteha nezaobiiazan sporedni efekat. Dokaz je postojanje preko 10 na 20. stepen planeta sa uslovima za život kakvi vladaju kod nas. Elementi organskog života postoje širom univerzuma i veliki su izgledi da na mnogima od 100.000.000.000.000.000.000. planeta postoji život kao što je naš.

Pitanje kraja nauke očigledno je bilo malo preuranjeno. U stvari, još ništa nismo ni videli.

A. Milinković