NAUKA KAO ŽIVOT

Pripremio: Miloslav Rajković

Migracija hemijskih elemenata
Akademih Vidojko Jović 

U podmlađenom radnom sastavu Srpske akademije nauka i umetnosti čast da bude najmlađi akademik pripada Vidojku Joviću, redovnom profesoru Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu. Profesor Jovićje za dopisnog člana u Odeljenju matematike, fizike i geonauka izabran oktobra prošle godine. Baveći se različitim poslovima na širokom nepočin-polju nauke,ostavljajući u svakom poslu i u svakoj naučnoj oblasti iza sebe vidljive tragove, stekao je ime ozbiljnog naučnika i svetsko ime u geohemiji

Akademik Vidojko Jović,redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Sta znači biti najmladji član Akademije? Tu novu naučnu i životnu poziciju akademik Jović je u intervjuu jednom lokalnom listu ovako objasnio: "Od starijih uvek valja učiti, jer godine daju pametnim Ijudima mudrost. A mladje godine daju Ijudima smelost, hrabrost i sklonost ka inovacijama. E, to valja pomiriti u sebi i oko sebe. A onda sledi odgovornost prema sebi i onima koji su vas izabrali. Morate stalno da imate na umu da se od vas mnogo očekuje i da morate mnogo da dajete. Sve u svemu, biti član SANU predstavlja lep teret koji valja umeti nositi ima lepotu, ali i težinu".

Kao što je, jevandjeljski rečeno, Božjom voljom bio predodredjen da rano uđe u najvišu srpsku naučnu ustanovu, u kojoj se.kaže, promenom opšte klime nabolje oseća veoma prijatno, akademik Jović je isto tako bio predodredjen da u životu služi nauci. Rodjen u Pirotu (2. septembra 1956), odrastao je i do svoje dvadeset devete godine živeo u Bavaništu, kod Pančeva, gde su se njegovi roditelji doselili iz Temske, podno Stare planine.

Za Bavanište me vezuju tri lepa dogadjaja: polazak u školu, otkriće sveta knjige i Ijubav prema hemiji. Svaki je na svoj način za mene bio revolucionaran. Odlazak u školu bio je za mene ritual. Imali smo dobre učitelje (Moma Veljković, Djura Vladisavljev), kakvih danas nema ili su vrlo retki. Video sam vrlo brzo da mi škola donosi znanje. U šestom razredu nastavnik srpskog jezika, Petar Pajić otkrio mi je u školi ormane sa knjigama i rekao da ih mogu pozajmljivati na čitanje. Mojoj sreći nije bilo kraja, jer u našoj kući nije bilo knjiga. U sedmom razredu, nesrećnim slučajem otkrio sam lepotu hemije. Igrao sam fudbal na času fizičkog pao i slomio ruku. Proveo sam u bolnici mesec i po i tada se desio preokret. Bilo je novih predmeta. U želji da savladam sve lekcije, toliko sam zavoleo hemiju da sam postao najbolji hemičar i išao na sva takmičenja. To je kasnije uticalo da upišem hemijsku školu. A posledice preloma ruke samo su me uverili da od sporta neće biti ništa.

Ispit spremljen u autobusu

Već pri kraju srednje škole znao je da će se baviti naukom, ali nije znao kojom. Kada je trebalo da odluči o daljem školovanju, našao se na velikim mukama. Podjednako su ga privlačile matematika, hemija, biologija, tehnologija, pa čak i svetska književnost: « Tu trilemu nikako nisam uspevao da rešim. Ujutru bih da upišem jedan, u podne drugi, a uveče treći fakultet. I ko zna šta bih na kraju odlučio da mi u izboru studija nije pomogao jedan neverovatan slučaj. Pošao sam u Beograd da predam dokumente na Odseku hemije Prirodno-matematičkog fakulteta. Stopirao sam i čovek koji me je povezao rekao je da ide do Dalmatinske ulice. Kako se u toj ulici nalazio Rudarsko-geološki fakultet, pomislio sam daje to prst sudbine i otišao na šalter za , studentska pitanja. Pošto sam bio I odličan učenik, istog dana sam imao indeks u rukama. Upisao sam smer istraživanja ležišta mineralnih sirovina neznajući za smer petrologije i geo-hemije na kome ću docnije postati asistent i profesor«.

Profesor Jović kaže da se u porodici naučio radinosti i skromnosti pa mu nije bilo teško da svakog dana putuje iz Bavaništa na fakultet. Seća se da je ispit iz istorije geologije spremio u autobusu.

Studije geologije okončao je pre roka (sa prosekom devet i po) i zaposlio se u Geozavodu (danas Institutu za nemetale) u Beogradu, jer asistentskog mesta za ono što je želeo da radi na fakultetu nije bilo. U vojsku je otišao kao magistar. A onda je usledio poziv profesora geohemije da dodje na katedru. «lmao sam ambivalentan odnos prema tom pozivu, jer je prihvatanje zahtevalo preusmeravanje sa petrologije na geohemiju. Ipak, bio je to izazov za mene. I kao što se nikada nisam pokajao što sam upisao geologiju, nisam se pokajao ni što sam u tom trenutku ušao u jednu novu oblast geološke nauke», kaže naš sagovomik.

Pančićeva prepiska

Doktorska teza «Geohemija površinskog raspadanja vulkanskih stena» bila je samo prvi u nizu značajnih radova iz geohemije mikroelemenata. «Tu bih naročito izdvojio radove o selenu u stenama, zemljištima i nekim biljkama, koji su objavljeni u poznatim svetskim časopisima i naišli na lep prijem u naučnoj javnosti. Mada relativno mala zemlja, za kratko vreme smo dostigli evropski nivo u poznavanju selena tako da radove srpskih geohemičara citiraju u svetskoj literaturi», ističe akademik Jović, čiji najnoviji rad «Selenijum u zemljištima i biljkama Srbije» upravo treba da bude objavljen u «Sibirskom časopisu za ekologiju». Reč je, dodaje Jović, o biološki veoma važnom elementu za Ijudsko zdravlje, koga u pojedinim delovima sveta ( u pojedinim kineskim provincijamam stanje je dramatično i uzročnik mnogih oboljenja) nema dovoljno u zemljištima. Nema ga, na žalost, dovoljno ni u Srbiji.

Ni geohemijsko poznavanje Srbije, navodi akademik Vidojko Jović, nije najbolje: « Nije bilo sistematskih proučavanja, naročito ne biološki važnih elemenata za životnu sredinu, ali takodje ni toksičnih elemenata. Zato nemožemo da tačno odgovorimo da li je i koliko bombardovanje NATO povećalo koncentraciju toksinar jer nemamo pravu sliku stanja pre bombardovanja».

Akademik Jović je skrenuo pažnju i monografijom «lz istorije geologije u Srbiji», u kojoj je obradio poznate i nepoznate dogadjaje iz prošlosti geološke nauke u Srba, napisavši pri tom i portrete poznatih geologa. Posebno je ponosan na objavljivanje prepiske Pančića i Vuka o geologiji i priredjivanje izbora iz Pančićeve korespondecije uopšte. «Pančićeva prepiska je posebna priča. Stodeset godina je stajala u Botaničkoj bašti i, izuzev jednog geološkog dela, nije bila poznata široj javnosti. Propustio sam kroz ruke više od hiljadu pisama na sedam jezika. Bio je to detektivski posao, jer su rukopisi često bili nečitki i sa mnogo skraćenica».

Jović je, medjutim, u časopisu «Književnost» objavio osamnaest pisama Djure Daničića Pančiću.

Saradnja sa arheolozima

Široj javnosti malo je poznato šta je profesor Jović učinio da geologija bude zastupljenija u arheologiji. Napisao je nekoliko značajnih radova iz petroarheologije, o poreklu i vrstama kamena na našim antičkim lokalitetima. Naročito je bila dragoceno Jovićevo otkriće da je u gradnji objekata na lokalitetu Gamzigrad (Felix Romuliana) korišćen kamen iz Egipta, Male Azije i Grčke. To je Dragoslavu Srejoviću, koji je rukovodio iskopavanjima, omogućilo da odbaci pretpostavku da je to vojna fortifikacija, odnosno rudarski centar i do kraja sledi svoj intuiciju da palata sa raskošnim mozaicima i izvanrednim primercima skulpture pripada nekoj mnogo značajnijoj ličnosti. Pronalazak portreta imperatora Galerija je to i potvrdio.

U Gamzigradu sam se prvi put našao u jednoj arheološkoj ekipi. Tu sam utvrdio poznanstvo sa profesorom Srejovićem, koje je kasnije preraslo u prijateljstvo - seća se Jović. -Druženje sa velikanom naše arheologije nastavljeno je i posle njegove prerane smrti, kroz sredjivanje i objavljivanje njegove rukopisne zaostavštine. Dosad sam posthumno objavio četiri Srejovićeve knige, petnaestak tekstova i desetak napisa o njegovom životu i delu. Njegova zaostavština iznosi oko trideset bibliografskih jedinica. Objavljivanje Srejovićevih rukopisa slično je pisanju Knjige o Mikelandjelu Miloša Crnjanskog. Iza svakog napisanog poglavlja Cmjanski je ispisao napomenu - non finito.

Oni i mi

Šta najmladji član SANU misli o naučnicima malih naroda, o naučnom potencijalu Srbije, našim mladim naučnim kadrovima? Mnogoštaje, kaže, naučio za vreme specijalizacije na Makolijevom institutu za proučavanje zemljišta u Aberdinu (Škotska). «Kao mlad doktorant shvatio sam da naučnici iz malih naroda imaju poseban odnos prema velikim nacijama, velikim jezicima i velikim imenima u nauci. Najčeće preterujemo u njihovom uzdizanju i u sopstvenom spuštanju. Jednoje, medjutim, sigurno», smatra akademik Jović, «da mi, pripadnici malih naroda moramo znatno više da radimo da bismo se dokazali, pokazali i uznapredovali u ekonomskom i svakom drugom smislu. Jednom Englezu ili Amerikancu je neuporedivo lakše da objavi naučni rad u poznatom časopisu ili knjigu kod svetskog izdavača nego nama. Moramo da potrošimo više snage da bismo napravili naučnu karijeru».

Kad je o našim mladim naučnicima reč, akademik Jović skreće pažnju da imamo malo mladjih naučnika široke kulture i obrazovanja, uglavnom imamo dobre specijaliste. To je posledica ne samo lošeg školovanja nego i tehnoloških promena u svetu. Ali, kao član komisije za dodelu stipendija Kraljevskog doma Karadjordjevića s nadom gleda na mladu generaciju.

Žedja za naukom nije usahla. Za sto stipendija se prijavi i po hiljadu naučnih talenata koji ispunjavaju uslove. Naši fakulteti još školuju natprosečan potencijal, decu čiji je ideal znanje a ne materijalno blagostanje, iako smo napaćena i ekonomski iznurena zemlja. Taj potencijal sam video još samo u Rusiji.

Na odlazak naših mladih naučnih kadrova u druge zemlje akademik Jović ne gleda blagonaklono. «U razgovoru sa studentima uvek ističem da genetski ne mogu da živim na drugim kontinentima. Odlično sam se snalazio u Škotskoj, imao lepu stipendiju, posao, ali nisam tu zemlju doživljavao kao svoj prirodni životni prostor».

Na mestu slavnih prethodnika

Najmladji srpski akademik, baveći se terenskim istraživanjima širom Srbije, umnožavao je svoje naučno interesovanje. Tako je počeo da proučava biljke, ptice, vodu. Da razmišlja o fenomenima koje ne može objasniti egzaktnim metodama. Kaže da ima ambivalentan odnos prema religiji, ali da svake nedelje, već sedam godina, ujutru odlazi u crkvu Aleksandra Nevskog. Tačno u odredjeno vreme. «Kao po Emanelu Kantu stanovnici Kenigsberga nekada, stanovnici Dušanove ili ulice Džordža Vašingtona mogu po meni da doteruju satove. Moram da budem u crkvi u 8,25 da bih pet minuta kasnije čuo prva zvona. Ostajem na službi do 9,15 jer nedeljom moram da idem i u nabavku, dolazi mi i kućna pomoćnica. Ponekad i kuvam. Želeo bih da mi nedelja bude potpuno slobodan dan». Akademik Vidojko Jović živi u Akademijinom stanu, u Kopitarevoj gradini. Pre njega su u tom stanu živeli istoričar Vladimir Dedijer, a potom arheolog Dragoslav Srejović. Kaže da bi posle njega mogao doći neki astronom ili astrofizičar. «Kopitareva gradina je posebno kreativna i inspirativna oaza Beograda. Kad pišem rukom, za stolom koji je nekad pripadao Meši Selimoviću, gledam na Cvijićev mujzej. Tu je nekada bio i atelje Palavičinija, još postoji kuća Ljube Stojanovića. Živeli su tu u susedstvu Laza Lazarević, Milana Kašanin, Mira Trailović...«

Miloslav Rajković