AERONAUTIKA
Pripremio: M.J.
Tanjiri ipak lete
Kada se džip ukrsti sa mlaznjakom
Tanjiri ipak lete
NLO-i identifikovani u civilnom vazduhoplovstvu  Građani Merilenda ne bi trebalo da se plaše kada im, 007. godine, iznad glava protutnji leteći tanjir. To neće biti vanzemaljci, već će značiti da su Rusi konačno stigli uz malu pomoć američke mornarice
Tokom više od dve decenije, inženjeri jednog bivšeg sovjetskog konstruktorskog biroa poigravali su se idejom o letelici koja izgleda kao daje upravo doputovala iz dalekog svemira.
Njihova ideja bi uskoro mogla da dobije podršku američke mornarice, njihovog novog partnera u ovom projektu. Oni su prihvatili da učestvuju u projektu razvoja atipične letelice tokom nekoliko narednih godina. Probni letovi su zakazani za 2007, u Americi. Ako bi uspeli, njihova otkrića bi omogućila radikalno nov pristup u dizajniranju letelica.
Neobično oblikovani objekti se često teško kreću, zbog otežanog protoka vazduha, a ova letelica, zaista čudna, definitivno spada u "tešku" kategoriju. Međutim, tvrdi se da su dizajneri otkrili način za stvaranje vakuuma oko površine letelice, što dozvoljava da vazduh nesmetano protiče oko nje.
Ruski dizajneri su se vodili idejama rumunskog pionira aeronautike, Henrija Koande, poznatog kao izumitelja mlaznog motora. On je tridesetih godina primetio da tok vazduha prati krivu površinu, a ne nastavlja pravolinijski. Taj »Koanda efekat« je uticao da dizajneri dodaju više oblina letelicama. Takođe je inspirisao mnoge inženjere da pokušaju da naprave potpuno okrugao avion pravi leteći tanjir. Četrdesetih godina američka mornarica je napravila sličan avion nalik na frizbi i testirala ga iznad Zone 51, vojne baze koja je postala opsesija za »dosije iksovce« tokom narednih decenija. Upravo je to prouzrokovalo da mnogi Ijudi poveruju u NLO-e.
Vojska SAD je sarađivala sa ruskom vazduhoplovnom industrijom na mnogim projektima, od sedišta za katapultiranje pilota do masivnih turbina. Ali posebno ih je zaintrigirala ova ideja, poznata po nazivom Ekip.
Ono što je iznenadilo Amerikance, bilo je to što su inženjeri uspeli da sačine prototip u punoj veličini, uprkos ograničenim finansijskim mogućnostima. Sada je mornarica zainteresovana za transportnu letelicu zasnovanu na Ekip modelu.
Oklopna vozila, koja su nešto veća od kamiona, se danas moraju utovarivati na ogromne transportne avione C-17, duge oko 50 metara, kako bi se prevozili po svetu. Ekip, sa svojim okruglim oblikom, bio bi u stanju da prenese mnogo više takvih vozila.
C-17 takođe zahtevaju i ogromne piste za uzletanje i sletanje, a krizna područja širom sveta to uglavnom nemaju. Ekip, s druge strane, započinje i završava svoja putovanja na vazdušnom vrtlogu, poput hoverkrafta. U stvari, on čak i nema točkove -samo jastuk na svojoj donjoj strani. Tako će za Ekip biti sasvim dovoljne piste od 150 metara.
Piste u Merilendu, koje su predviđene za testiranje, su duge i više od dva kilometra. To bi trebalo da bude dovoljno za bilo koji "leteći tanjir".
M.J.
Kada se džip ukrsti sa mlaznjakom 
Da lije ideja o krstarenju do posla u sopstvenoj letelici čista fantazija? Budući da su delom automobil, delom avion, delom helikopter, ne iznenađuje što se lična leteća vozila smatraju za najatraktivniji način putovanja. U teoriji, leteći automobil bi vam mogao pružiti potpunu slobodu kretanja po nebu, uzletanje sa puta po volji, ostavljajući zakrčeni saobraćaj pod sobom, i prelazak stotine kilometara za manje od jednog časa.
Vođena entuzijazmom, šačica inženjera je počela da pravi prototipe takvih vozila. Tu je, na primer, Molerov M400 "Nebeski auto", sa četiri motora i elegantnim, aerodinamičnim dizajnom. Leteći automobili su prešli veliki put od kada je pedesetih godina jedan američki ekscentrik načinio jedan od prvih modela, jednostavno pričvrstivši krila i propeler na konvencionalni automobil.
Iz svog sedišta u Kaliforniji, Moler tvrdi da će njegov M400 moći da prevozi 4 putnika, da se kreće brzinom od 500 km/h, da se uzdiže do 10 000 metara, biće opremljen bocama sa kiseonikom i moći će da prelazi 1400 km bez dopune goriva, i to običnog benzina. Takođe će posedovati automatskog pilota za upravljanje u komplikovanim situacijama tokom leta.
lako je M400 još uvek leteo samo preko daljinskog upravljača, i mada je ostalo još mnogo testova da se na njemu izvrši, 90 potencijalnih kupaca je već uplatilo po 10 000 dolara kako bi bili među prvim vlasnicima ovog modela kada se nađe u prodaji.
Ima, naravno, i skeptika, koji smatraju da personalne letelice u realnosti sigurno neće opravdati očekivanja. Prvi problem je cena, sa predviđenih oko 500 000 dolara. Potom, tu je neizdrživa buka koju bi prozvodile. U stvari, najveći izazov za upotrebu letećih aviona nije inženjerske ili tehnološke prirode, već prilagođavanje sredini i pitanje bezbednosti. Najmanja greška bi mogla da zbriše čitav gradski komšiluk. U toku su radovi na razvijanju autonomne kontrole za slične letelice, i sigurno će doći do napretka, ali on neće biti tako jeftin.
NASA namerava da stvori novi kontrolni sistem vazdušnog saobraćaja koji bi olakšao navođenje malim avionima, bez potrebe da sve nadgledaju kontrolori. Cilj im je da svakom pilotu prikažu bezbednu putanju kojom se može kretati po nebu. Ovaj, i još neki slični sistemi pružaju jedinu realnu nadu za bezbedne lične letove za sve, i zbog toga leteći automobili neće još neko vreme postati stvarnost: ovaj program će biti realizovan tek 2020. godine.
M.J.
|
