PRIRODA

Pripremio: D. Bulajić

Stariji i od dinosaurusa
Živi svedoci evolucije

Istraživanja mr. Dragane Miličić Cvetković, profesora na Biološkom fakultetu u Beogradu, koja je sprovela na prostoru Stare planine kod Pirota, skrenula su ponovo pažnju na jedan deo našeg prirodnog ambijenta o kome gotovo da ništa ne znamo. Radi se o svojevrsnom prirodnom fenomenu - branhiopodnim rakovima, najstarijoj životinjskoj vrsti, koja se na planeti pojavila 300 miliona godina pre dinosaurusa

Ovi organizmi su neobični po mnogo čemu. Pre svega, oni svojim izgledom prilično odudaraju od uobičajene predstave koju većina Ijudi ima o rakovima. Gornji deo tela nekih od ovih vrsta, gotovo potpuno prekriva zasvođena hitinska ploča, što prilično doprinosi njihovom arhaičnom izgledu. Drugi su, međutim, više nalik malim školjkama, s obzirom da im se telo nalazi između dve Ijušturice u vidu kapaka, dok su neki potpuno golog i nezaštićenog tela. Na sebi imaju neuobičajeno mnogo listolikih ekstremiteta, koji, osim u kretanju, imaju ulogu i u disanju, pa otuda potiče latinski naziv čitave grupe (branhiopoda). S obzirom da se na svakom pojedinačnom ekstremitetu nalazi i veliki broj dlačica kroz koje se filtriraju hranljive čestice iz vode, ti isti ekstremiteti imaju i značajnu ulogu u ishrani ovih životinja.

Pošto žive u stajaćim vodama manje dubine, gde je prisustvo materija organskog porekla, po pravilu izraženo, branhiopode koriste te materije u ishrani, drugim rečima prirodnim putem prečišćavaju ova staništa suprotno uvreženom mišljenju da rakovi žive isključivo u čistim vodama. Osim povišenog nivoa organske zagađenosti, ovakve vode imaju često i nedostatak rastvorenog kiseonika, a sezonske, pa čak i dnevne promene nivoa vode i koncentracije soli, za ovakva staništa su gotovo uobičajena pojava. U takvim uslovima, malo koji drugi živi organizam može opstati, pa u tome, možda leži jedan od razloga zbog kojih su se ovi rakovi održali od kambrijuma do danas, više od 500 miliona godina, što praktično znači da su evolutivno stariji i od dinosaurusa, koji su se pojavili 300 miliona godina kasnije. Najstariji među njima je triops (Triops cancriformis), koji se smatra danas najstarijom životinjom na svetu. Spoljašnji izgled ovog živog fosila nije se menjao poslednjih 220 miliona godina.

Jedna od najvećih naučnih misterija vezana za ove žive fosile, a možda i ključ njihovog uspeha u preživljavanju na planeti, je njihova sposobnost preživljavanja veoma niskih temperatura, dugotrajnih suša, pa čak i požara. Postoje podaci da njihova oplođena jaja mogu da opstanu u isušenom stanju i po 100. godina! Naučnici koji su ispitivali ovaj fenomen tvrde da su, na osnovu merenja osnovnih metaboličkih aktivnosti, ovajaja praktično mrtva, tj. ne poseduju skoro ni jednu od karakteristika koje definišu život. Ali, veorma brzo, nakon što nastupe povoljni uslovi (vlažnost pre svega), ovi rakovi izranjaju iz sasušene zemlje kao feniksi iz pepela.

lako ovih rakova ima u svim delovima sveta, interesantno je da na teritoriji naše zemlje živi veliki broj vrsta, od kojih neke samo kod nas i nigde drugde na svetu (endemične vrste). Najbolji sastav vrsta ima područje Vojvodine, koje se smatra i evropskim centrom diverziteta (raznovrsnosti) ovih rakova. Ali ima ih, doduše ređe, i u južnim delovima naše zemlje, koji su u suštini i manje istraženi. Poslednji nalaz ovih rakova u oblasti Stare Planine, kod Pirota, mr. Dragane Miličić Cvetković, potvrđuje postojanje izuzetnog i još uvek nedovoljno istraženog ekosistema naše zemlje, a posebno ove planine.

Fundamentalna istraživanja branhiopodnih rakova koja se intenzivno odvijaju u mnogim zemljama, a kod nas jedino na Biološkom fakultetu u Beogradu, dala su obilje podataka o njihovom načinu života i biologiji. Pokazalo se, međutim, da ovi rakovi osim teoretskog, mogu imati i veliki praktični značaj.

S obzirom na postojanje filtracionog načina ishrane, mogu se veoma uspešno koristiti za prečišćavanje organski zagađenih otpadnih voda, pri čemu je problem odstranjivanja ovih rakova iz sistema za prečišćavanje znatno olakšan, s obzirom na relativno velike dimenzije njihovog tela.

Kontrolisani uzgoj ovih rakova može obezbediti i velike količine relativnojeftine i kvalitetne proteinske hrane za ishranu ribe i drugih vodenih organizama, u vidu sveže bio mase ili visokokvalitetnog proteinskog brašna. Rezultati ovakve praktične primene u SAD, Indiji, Indoneziji, Kini i brojnim drugim zemljama, pokazuju da su prinosi riba hranjenih branhiopodama, do tri puta veći u odnosu na prinose sa standardnim načinom ishrane. Oplođena jaja branhiopoda (ciste) su posebno pogodna za ishranu riblje mladi. U tom smislu danas najveći ekonomski značaj u svetu ima račić artemija (Artemia) koji živi u solanama. Cena jednog kilograma njegovih cisti na svetskom tržištu kreće se od 30 do 100 američkih dolara.

Nesumnjivo je da i branhiopodni rakovi, koji žive u slatkim stajaćim vodama, mogu imati sličnu primenu, za šta je pre svega neophodno dobro poznavanje njihove biologije i životnog ciklusa. Do sada je, sa sigurnošću utvrđeno da se baseni sa nehlorisanom slatkom vodom mogu koristiti u uzgoju ovih rakova. U našoj zemlji za sada, na žalost, ne postoji ni jedan takav projekat. U svetu se, međutim, intenzivno radi na pronalaženju alternative za artemiju, odnosno traga se za vrstom čija bi biologija, način života i razmnožavanja, bio najpogodniji za masovni uzgoj i ostvarenje ekstra profita od cisti, što je i krajnji cilj ovih projekata. Najnoviji podaci govore da bi triops (koji živi i kod nas) mogao biti dobro rešenje.

Osim već pomenutog triopsa, na našem području živi još niz vrsta, o čijem se postojanju i značaju u javnosti veoma malo zna. A četiri naše vrste, već su na listi ugroženih vrsta životinja Medunarodne unije za zaštitu prirode (IUCN), zbog toga što im staništa ubrzano presušuju i nestaju sa lica Zemlje. Ove vrste žive samo kod nas i nigde drugde u svetu, a pronašle su ih i opisale dve naše naučnice sa Biološkog fakulteta u Beogradu, dr Magdalena Marinček i dr Brigita Petrov.

Mnoge zemlje sveta, koje imaju nekoliko, ili čak samo jednu vrstu branhiopodnih rakova, ulažu velike napore u očuvanju njihovih staništa. Poznati su primeri da, čak i privatni posednici imanja na kojima postoje bare sa branhiopodama, ograđuju i obeležavaju te prostore, pokazujući ih turistima i znatiželjnima, ponosni što se deo nacionalnog prirodnog bogatstva, koji uzgred predstavlja svojevrsni prirodni fenomen, nastanio baš u njihovom dvorištu.

Danas se veoma mnogo govori o ugroženosti lavova, tigrova, medveda i drugih životinjskih vrsta koje, svakako, treba zaštititi i sačuvati. Ali, ne smemo zaboraviti i naše retke i ugrožene vrste, koje, iako ne tako atraktivne, nisu ništa manje važne i predstavljaju deo našeg prirodnog nacionalnog bogatstva, a njihovo očuvanje je naša civilizacijska obaveza. Krajnji je čas da promenimo svoj odnos prema prirodi, pa samim tim i prema barama, koje su njen neodvojivi deo.

D. Bulajić