PRIČA SA NASLOVNE STRANE

Pripremio: A. M.

Hodnici vremena

Postoji mnogo teorija o poreklu letećih tanjira, otprilike onoliko koliko ima peska na plaži. Na primer, njima pilotiraju bića sa drugih planeta. To su tajne vojne letilice. To su duhovne rnanifestacije. Proizvod su prirodne zemljine energije. Oni su halucinacija, pogrešno identifikovane zvezde, prevara... Spisak je beskrajan.

Postoji još jedna mogućnost, koja se može dodati fisti. Šta ako su NLO-i, vimane, virakoče ili Moisijevi "darodavci" doputovali iz nekog drugog vremena, a ne samo sa drugog mesta?

Da bi se istražile mogućnost putovanja kroz vreme na druge načine, različite od dnevne egzistencije, važno je razumeti da vreme nije konstanta u svemiru, većje subjektivni fenomen -jedna vrsta sasvim ličnog doživljaja.

Na vreme utiču brzina i gravitacija. Eksperimenti koje je vršilo američko vazduhoplovstvo sa dva identična i sinhronizovana atomska časovnika, od kojih je jedan bio na zemlji a drugi u mlaznom avionu, je pokazao da je postojala mala razlika u vremenu kada su časovnike uporedili. Časovnik koji je bio u vazduhu je bio nešto sporiji nego onaj na Zemlji, što se naziva "paradoksom blizanaca".

Uzmimo primer čoveka koji u svemirskom brodu putuje do zvezde udaljene deset svetlosnih godina brzinom upola manjom od brzine svetlosti (dakle, brzinom od 150.000 kilometara u sekundi). Za posmatrača sa Zemlje, jasno je da je potrebno 20 godina da se stigne do cilja. Za putnika na brodu, subjektivno vreme putovanja je kraće. Što je brzina kojom se kreće putnik bliža "c", to je veća diletacija vremena. Pri brzini od 0,99c, za putovanje će izgledati da je dovoljno 2,8 godina, a pri brzini od 0,99999c, putniku će za razdaljinu biti dovoljno nešto više od mesec dana!

U teoriji, brodu koji putuje brzinama nešto manjim od brzine svetlosti je potrebno relativno kratko vreme da pređe nezamislive prostore. Za našeg neustrašivog pilota problem nastaje onog trenutka kada se vrati na Zemlju. Prošli su milioni godina, i civilizacija kakvu on poznaje je nepovratno isčezla.

Sličan efekat se dešava pod uticajem intenzivne gravitacije i logična je posledica ako gravitaciju posmatrate kao ubrzanje prema centru mase nekog objekta. Što je veći objekat to je ubrzanje veće, pa je time veća i dilatacija vremena. Za osobu na površini sveta sa gravitacijom koja je dvadeset puta veća od Zemljine, događaji koji se dešavaju u nultoj gravitaciji svemira izgledaju kao da se dešavaju ubrzano, dok se za posmatrača koii je u svemiru, stvari čine obrnutim, da se događaji na Zemlji odvijaju primetno sporije.

Ove vremenske razlike znače, u teoriji, da čovek može proći kroz vremensku kapiju (rupu) i pojaviti se na drugom kraju pre nego što je ustvari u nju ušao.

Suštinski činilac takve vremenske rupe bila bi neka "egzotična materija", supstanca neverovatne gustine, za koju se pretpostavlja da je postojala u ranom periodu nastanka univerzuma, kada je bio manji, a samim tim izložen većem pritisku. Ova materija, koju je teorijski postulirao Kip Torn sa "Kalteča" uz pomoć Karl Segana, ima negativnu gustoću, koja je veća od njene energetske gustoće. Zakoni fizike dozvoljavaju materiju negativne gustine, i ona, po svojoj prirodi, stvarala oko sebe pravi vrtlog prostorno-vremenske dimenzije. Ako postoje dve identične kapije konstruisane od ove materije i ako se postave na izvesnom razmaku jedna od druge, osoba koja uđe najednu kapiju istogtrenutkaće izaći kroz drugu, kao da između njih nije postojao nikakav prostor. Ako su kapije razdvojene u vremenu kao i u prostoru, dobili ste mašinu za vremeplov za sve svrhe i namene.

Pošto je vremenska rupa u stvari kapija, NLO, bez obzira kakav pogon ima (gravitacioni, elektromagnetni...) je verovatnije samo konvencionalno vozilo za putovanje u naše vreme i iz njega. Ako se vremenska rupa nalazi negde u svemiru a ne na površini Zemlje, onda su ovakva vozila neophodna.

Ali, zašto su ovde? Standardni opis "vanzemljana", kao običnih posetilaca, je možda neka vrsta putokaza za evoluciju Ijudskog roda ili je samo rezultat vrhunskog genetskog inženjeringa. Drugi misle da su vanzemljani na neki način u tesnoj civilizacijskoj sprezi sa našim omiljenim suzemljanima, delfinima, a mogućeje da su čak i neka vrsta akvahumanoidnog hibrida? Možda dolaze u naše vreme jer im je potreban nemodifikovan genetski materijal, za nepoznate svrhe - što je teorija koja se često pominje u vezi čudnih nestanaka Ijudi i eksperimenata koje oni navodno obavljaju sa Ijudskim i životinjskim materijalom.

Ako je taj događaj neka vrsta genetske katastrofe (na primer biološki rat, ili slučajna nesreća koja bi oslobodila genetski stvorene mikroorganizme koji bi imali razorni efekt na Ijudski DNA), onda vreme ističe za ove putnike kroz vreme da pribave što više nemodifikovanog genetskog materijala.

Da li je ovo tajna koju naše vlade ne žele da otkriju - da će uskoro Ijudski rod možda biti uništen katastrofom koju će sam izazvati? To možda objašnjava nevoljnost državnih agencija da komentarišu fenomen NLO. Malo je, zapravo, verovatno da bi eventualni susret sa inteligentnim vanzemaljskim životom bilo kako mogao da nas ugrozi ili da dovede do propasti civilizacije. S druge strane, samo saznanje da bi uskoro moglo doći do sveopšte katastrofe, nesumnjivo bi izazvalo opšti haos.

Naravno, logično je pitanje zašto "naši" posetioci iz budućnosti ne bi uradili nešto da spreče katastrofu? Odgovor je prost: da su sprečili katastrofu, ne bi imali razloga da se vraćaju kroz vreme da bi danas intervenisali -što je klasičan vremenski paradoks.

Izgleda da najviše što bi mogli da urade je da pokušaju da poprave stvari za naše potomke, ali u njihovom sopstvenom vremenu. Ako izveštaji o NLO sasvim prestanu da se pojavljuju, što će značiti da svemirski putnici više ne mogu ništa da učine u našem vremenu, onda nam se kraj možda sasvim primakao. Zbog toga nije prisustvo "vanzemaljaca" ono što bi trebalo da nas plaši, već njihovo odsustvo.

Priredio: A. M.