PRIČA SA NASLOVNE STRANE

Pripremio: M J.

GOSPODARI VREMENA
Između fantastike i nauke

Putovanje kroz vreme, onakvo kakvim ga predstavlja većina pisaca naučne fantastike dozvolilo bi put u bilo koji trenutak prošlosti ili budućnosti. Ako bi neka napredna civilizacija napravila vremeplov, milenijumima daleko, oni bi se mogli vratiti u naše vreme i podeliti sa nama znanje koje su razvijali hiljadama godina. Ipak, još se niko nije pojavio i vodeći fizičari, poput Stivena Hokinga, pitaju se "ukoliko je put kroz vreme stvarno moguć, gde su onda svi ti putnici?"

Odgovor leži u razlici između naučnih činjenica i naučne fantastike. Dok je tehnologiia potrebna za sastavljanje vremeplova vekovima daleko, ništa što je poznato današnjim zakonima fizike to ne sprečava. To, međutim, ne znači da ćemo moći da putujemo unazad koliko nam se prohte. Ne bi se moglo putovati u vreme pre nego što je mašina napravljena. Ovo ograničenje je neizbežna posledica fizički ostvarivih vremeplova.

Ako želimo da putujemo kroz vreme, moramo ga kontrolisati, oblikovati ga prema našim željama. Ajnštajn je shvatio da su vreme i prostorpovezani u jednu savitljivu celinu poa nazivom prostorvreme. Putovanje kroz vreme zahteva distorziju vremena i prostora kako bi se stvorila putanja kroz vreme.

Kako to funkcioniše: Prostor-vreme se može zamisliti kao gumena traka. Ravnaje, sve dok se nešto teško, poput kugle za kuglanje, spusti na sredinu. Dodatna težina savija traku. Ova distorzija je osnova za sva razmišljanja o putovanju kroz vreme. Takođe, vreme doživljava distorziju ukoliko se putuje kroz prostor brzinom bliskoj brzini svetlosti. Pametnim korišćenjem ova dva efekta, fizičari su osmislili različite načine za put kroz vreme koji uključuju crne rupe ili kosmičke stringove.

Fizička ostvarivost vremeplova je neka vrsta "kvake 22". Svaki objekat koji okružuje iskrivljeni prostor-vreme je izuzetno opasan, poput vira koji bi zauvek odneo suludog putnika. Tako su fizičari pokušali da stvore teoretski prihvatljiv vremeplov koji ne bi bio toliko opasan. Polazna tačka im je bila crna rupa.

Crne rupe su poznate po usisavanju svega oko sebe, uključujući i svetlost i to nikada ne puštaju od sebe. Ali one, takođe, savijaju okolni prostor-vreme. Crna rupa je beskrajno gusta, što znači da uvlači materiju prostor-vremena i cepa je, pri čemu se stvara "džep" sa malom rupom na dnu.

Mnogi su se pitali šta je sa druge strane ove rupe. Ajnštajn i njegov kolega Natan Rozen su 1935. godine razvni ideiu prema kojoj se malena rupa na dnu crne rupe može povezati sa drugom, tako povezujući dva različita dela prostor-vremena kroz jedan uzak kanal. Taj Ajnštajn-Rozen most izgleda kao crna rupa povezana sa svojim odrazom u ogledalu.

Ovaj most je danas poznat pod nazivom "wormhole". Problem je što je kanal koji se stvara minijaturan, manji je od jezgra jednog atoma i otvoren je samo delić sekunde. Čak ni svetlost ne bi imala dovoljno vremena da ga pređe. Zbog ovog i drugih problema, Ajnštajn-Rozenov mostje mnogo godina smatran kao geometrijski kuriozitet koji se nikada ne bi mogao koristiti. To se donekle promenilo u osamdesetim godinama kada je pronađen bolji način za upotrebu warmhola kao vremeplova.

M. J.

Pripremio: A M

Kapije bogova

U planinskom regionu Haju Mar ka, u Južnom Peruu, 35 kilometara od grada Perua, nedavno je otkrive na velika građevina nalik na vrata. Lokalni indijanci su ovo područje oduvek nazivali "Grad bogova", ali arheolozi nikada nisu imali prilike da ga temeljnije istraže, zbog vrlo nepristupačnog terena.

Vrata ili 'Puerta de Haju Marka' ("kapija bogova") isklesana su u steni, pre stotine godina i tačno su sedam metara visoka i sedam metara široka. U visini praga su isklesana manja vrata. Indijanac koji je pomagao arheolozima, ispričao im je sledeću priču:

"Kada sam prvi put bio ovde, skoro da ih nisam primetio. Godinama pre toga sam sanjao baš ovakvu građevinu, ali u mojim snovima put do vrata je bio popločan ružičastim mermerom, duž koga su bile skulpture od istog materijala, sa obe strane puta. U snovima sam video da su manja vrata otvorena, a iza njih je blještalo plavičasto svetlo, na samom početku nekog beskrajnog tunela. Svi ma u kući sam bezbroj puta prepričavao san i tada, kada sam ih prvi put stvarno video, za mene je to bilo kao da sam otkrio Boga...Šta mi se to događalo, do danas niko nije uspeo da mi objasni."

U predanjima iz ovih krajeva često se pominje kapija koja vodi u zemlju bogova. Po jednoj od legendi, pre mnogo godina, najveći junaci indijanskih pletnena kroz ta vrata su odlazili u večitu slavu i besmrtnost. Povremeno, i u pratnji bogova, vraćali su se da provere pravičnost života svojih sunarodnika.

Prema drugoj legendi, kada su španski osvajači stigli u Peru i počeli da oti maju zlato i druge dragocenosti, Aramu Maru, sveštenik Inka iz hrama "Sedam zraka", uspeo je da pobegne i ponese sveti zlatni disk. Sklonio se u Haju Mar ka, gde je pred vratima zatekao šamane, čuvare ulaza. Kada im je pokazao disk, oni su ga prepoznali kao "ključ bogova sedmog zraka". Izveden je tajni ritual i tada su se vrata otvorila. Pojavilo se duboko, plavo svetlo. Aramu Maru je predao disk šamanima i otišao ka svetlima tunela. Od tada ga više niko nije video.

Zanimljivo je da su u steni pored ulaza arheolozi zaista pronašli okruglo udubljenje širine dlana, gde se, možda, nalazio ključ božanskih dveri. Do sada, međutim, nije pronađena ni najmanja pukotina koja bi omogućila da se vrata otvore.

Gotovo identične strukture poznate su na još pet arheoloških lokacija, uključujući i vrata na hramu Sunca, u Tiahuanaku. Svih šest "kapija" mogu se medusobno povezati zamišljenim pravim linijama koje se ukrštaju na platou jezera Titikaka. Oko 480 kilometara odatle, nalazi se čuvena dolina Naca, goto vo čitava prekrivena ogromnim, neobičnim crtežima, čija je namena i način izrade i danas tajna.

A M