DEFEKTOLOGIJA
Pripremio:Dušica Ćoćić
Koliko razumemo decu?
Porazni rezultati istraživania o poremećajima kod dece
Projekat "Fenomenologija smetnji i poremećaja u razvoju" Defektološkog fakulteta u Beogradu, započet pre dve godine, zabrinjava i trenutnim rezultatom i potencijalnim pogoršanjem stanja: već je loše, a biće još gore
 Ovaj projekat je krajem decembra 2001. godine, odobrila komisija u Bolonji, a troškove njegove realizacije snose sam Defektološki fakultet i Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj republike Srbije. Prva faza trogodišnjeg istraživanja upravo se okončava, a ispitanike je činilo 2000 dece od drugog do četvrtog razreda u pet beogradskih škola. Ovo je najobuhvatnije, do sada obavljeno ispitivanje smetnji i poremećaja učenika kod nas. Kao metod je korišćena audiometrija, a primenjivan je i kanadski "akadija" test. Stručni tim Defektološkog fakulteta, koji čini 30 profesora i asistenata, na čelu sa prof. dr Slavicom Golubović, već je obradio većinu materijala prikupljenog tokom protekle dve godine.
Analiza dobijenih podataka ukazuje na porast smetnji i poremećaja svih sposobnosti neophodnih za pohađanje redovnih škola. Povećanaje stopa oštećenja sluha, izraženije su teškoće pri artikulaciji govora, u većoj meri su registrovani motorički problemi, a najveće promene u odnosu na ranije podatke su porast smetnji u ponašanju i visok postotak dece sa disgrafijom ( poteškoće u savladavanju pisanja).
Mali nevaljalci
Deca koja ne zadovoljavaju postavljene standarde svojih roditelja i nastavnika, bifo usled smetnji, bilo zbog odsustva truda, njihove grdnje najčešće eliminišu kroz problematično ponašanje. "Ulica nema nikakve Kriterijume", navodi dr Golubović |
Deca sa rizikom U svakoj generaciji rodi se u proseku 10 % dece sa rizikom. Najviše ih je na Kosovu (oko 20 %), najmanje u Beogradu. Svako dete po rođenju dobija ocenu svog stanja (od 1 do 10). Ako je ocenjeno od 1 do 4 znači da je rođeno sa rizikom i potencijalni je nosilac neke smetnje. |
Deca sa posebnim potrebama
lako je još uvek u upotrebi, ovaj termin je neadekvatan, jer obuhvata ne samo decu sa smetnjama i poremećajima, već i decu koja po sposobnostima prednjače u odnosu na svoje vršnjake. Naš sistem školstva nema rešenje za nadarenu decu - ona su primorana da prate program koji ne odgovara njihovim kapacitetima. |
Bistri, a nepismeni
Disleksija se ispoljava otežanjm učenjem čitanja. Preduslov za disleksiju je IQ čija je minimalna vrednost 90. Ovu smetnju je najteže otkriti, jer bistri nečitači uče napamet tekst koji ne znaju da pročitaju i tako skrivaju svoju nepismenost. |
Prof. Golubović naročito insistira na pojmovnom razlikovanju termina "smetnja" i "poremećaj", jer je to bitno kako za roditelje takve dece, tako i za nastavnike koji tu decu uče i defektologe koji im jedini mogu pružiti adekvatnu pomoć. Smetnja, svojim pojmovnim određenjem podrazumeva mogućnost otklona ispoljenog problema - logoped može pomoći detetu da bolje artikuliše glasove. Poremećaj, s druge strane, dozvoljava primetnu korekciju u zavisnosti od stepena i načina na koji se manifestuje, ali se ne može u potpunosti eliminisati.
Imenovanje i nabrajanje smetnji i poremećaja, isto tako i utvrđivanje njihove veće ili manje zastupljenosti -koliko god bilo bitno - ipak ne daje potpuni pregled stanja i mogućih smernica delanja, bez pokušaja da se odgonetnu uzroci nastale pojave. Deca koja su činila uzorak u ovom ispitivanju, rođena su sredinom burnih devedesetih - u svom kratkom životnom iskustvu imaju jedan rat, jedno bombardovanje, sankcije, mnoštvo socijalnih nevolja, revolucija i reformi. Kod mnogih je to spoljašnje sputavanje u mirnom odrastanju, istovremeno narušilo normalan razvoj uobičajenih i svakom detetu svojstvenih sposobnosti. Otuda i nagoveštaj još većih nevolja u našim školama: u klupe tek treba narednih godina da uđu mališani rođeni u strahotnim danima krajem prošlog veka.
Pored ovog opšte vidljivog uzroka, na razvoj i realizaciju sposobnosti kod dece utiče i latentna opasnost koja ih prati u trenutku rađanja. Deca rođena sa rizikom ( krvarenje u mozgu prilikom porođaja, teško održive trudnoće, prevremeno rođene bebe...) često nisu u stanju da dostignu nivo znanja svojih vršnjaka iako se, naizgled, od njih ne razlikuju, pa bivaju od strane nastavnika i roditelja proglašena za lenju i nedovoljno zainteresovanu za učenje. Greška u tumačenju stvari nije ni retka ni neobična, jer veoma mali broj roditelja prilikom upisa, obavesti direktora škole i nastavnike da je njihovo dete uz silne nevolje došlo na svet.
Verovatno bi defektolozi u mnogo čemu mogli pomoći samo kada bi ih u našim školama uopšte bilo. Dr Golubović tvrdi da Defektološki fakultet daje dovoljno novih stručnjaka, ali, iako su potrebe očigledne, za njih posla, osim u specijalnim školama ( za gluvoneme, slepe, retardirane...), nema. Međutim, inkluzivno obrazovanje, koje se uvodi trenutnom reformom po zapadnom modelu školstva, podrazumeva uključivanje dece sa smetnjama i poremećajima u redovne škole. To, opet, iziskuje snižavanje kriterijuma i obima nastave, jer ova deca ne bi mogla sa ostalima da prate dosadašnji nastavni program. U ovako koncipiranoj grupi đaka defektolog je nužan pomagač, da se od raspoloživih potencijala iskoristi najviše. Tada bi, smatra dr Golubović, bila onemogućena sve učestalija boljka današnjeg školstva: dete sa nekom smetnjom (npr. izraženom disgrafijom) prelazi iz razreda u razred, a onda se na kraju četvrtog zbog nemogućnosti da ide dalje ponovo vraća u prvi. Koliko je ovo za dete bolno, teško je i zamisliti.
Dušica Ćoćić
|
