EKSKLUZIVNO

Pripremio: Lj Kovačević

Beogradska mumija

Na Filosofskom fakultetu u Beogradu postoji kovčeg sa mumijom. Stručna javnost, sa nestrpljenjem očekuju završetak istraživanja započetih pre nekoliko godina, a koja nagoveštavaju veoma zanimljive nalaze

Dr Branislav Anđelković sa Katedre za arheologiju Bliskog istoka na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član Međunarodnog udruženja egiptologa, jedan je od retkih arheologa u svetu kojima se posrećilo da za istraživanja ima svoju "vlastitu" mumiju. Posle viševekovnog spokojstva i mira, mumija je neuhvatljivim igrama sudbine dospela u Srbiju, potom u Narodni muzej u Beogradu, pa posle kratkog predaha pod reflektore i radoznale poglede čitavog tima uglednih naučnika. Prvi deo pratećih eksponata, koji obuhvata bronzane statue, ušabti figurine, amulete i skarabeje, stigao je u Arheološku zbirku Filosovskog fakulteta u Beogradu 1990. godine, dok je drugi deo eksponata, uključujući kovčeg sa mumijom kao i prazan kovčeg Neferrenepet, u Arheološku zbirku dospeo oktobra 1992. godine.

Mumija je stigla u Beograd pre više od jednog veka zahvaljujući jednom plemiću. Identitet plemića i poreklo mumije danas više nisu tajne. O tome dr Anđelković kaže:

"Kovčeg sa mumijom kupio je februara 1888. godine u Luksoru, u Gornjem Egiptu, plemić Pavle Riđički ,rne za sebe, nego za srpski narod" i poklonio ga jula iste godine beogradskom Narodnom muzeju. Transport je najverovatnije obavljen brodom', niz Nil do Sredozemnog mora, a potom preko Pireja, Soluna, Odese, pa uz Dunav do Beograda počinje dr Anđelković priču o čoveku nesvakidašnjih interesovanja.

O tome koliko je mumija stara, sa kog područja potiče, kog je pola, kojih je godina, a naročito postoji li mogućnost da je to neka važna ličnost daleke prošlosti, dr Anđelković kaže:

"Beogradska mumija potiče iz trećeg veka pre naše ere, a mumifikovani pokojnik je muškarac, star oko 50 godina, koji je po svemu sudeći živeo u gradu Akhmimu, nekih 200 km nizvodno od Luksora. Po rođenju je bio pripadnik viših društvenih slojeva, a po zanimanju sveštenik. Nesumnjivo da se radi o značajnoj ličnosti, o čemu svedoči i njegova izuzetno bogata grobna oprema. Mumifikovani Ijudski ostaci ležali su u dvodelnom drvenom kovčegu, a stanje u kome su se nalazili, kada sam nakon odgovarajućih priprema maja 1993. započeo proučavanja, bilo je zaista daleko od idealnog. Mumija, nažalost, nikada nije imala neophodne uslove održavanja i sa njom je apsolutno nestručno rukovano. Glava, trup i noge ležali su u sprašenoj masi „organskog šuta", da tako kažem, sastavljenog od istrulelih čestica lanenih ovoja, smole, kostiju, mekog tkiva, mikro fragmenata papirusa i oslikane štukature, amuleta i perli, zajedno sa recentnim otpadom, krhotinama stakla, blatom, dinarom iz 1953, ruskom kopeikom iz 1972, opuškom Morave bez filtera, parom starih muzejskih ulaznica i slično. Pažljivo razdvajanje, čišćenje, sortiranje i suva flotacija bili su neophodni pre no što se moglo uopšte početi sa ozbiljnijim radom - kaže dr Andelković.

Staroegipatski „vodič" po onostranom

Proučavanje mumije svakako predstavlja jedan od najvećih izazova za naučnike, često iznenađenih rezultatima do kojih dolaze ili pak onim što „slučajno" pronađu. O svom najdražem nalazu vezanom za Beogradsku mumiju dr Branislav Anđelković kaže:

"Moj najvažniji i ujedno najdraži nalaz je svitak papirusa, primerak Egipatske knjige mrtvih, koji sam otkrio između tela i ovoja mumije, ispod leve ruke, blizu srca. U svetu se izuzetno mali broj papirusa može dovesti u vezu sa nekom konkretnom mumijom. Mada delimično oštećen, Beogradski papirus, kako sam ga nazvao, čitko je ispisan i veoma gusto namotan. Rekao bih da je očigledno u pitanju jedna od najpotpunijih verzija KNJIGE MTRVIH, tog svojevrsnog staro-egipatskog „vodiča" po onostranom. Takođe je zanimljiv amulet od zlata, lapis lazulija i fajansa, koji su mi, zajedno sa utvrđenom tehnikom mumifikovanja, natpisu i slikama na kovčegu, oslikanom kartonažom i drugim elementima, omogućili da Beogradsku mumiju sa sigurnošću datujem u Ptolemejski period kaže dr Andelković i dodaje:

"Od unutrašnjih organa sačuvano je samo srce, mada, sudeći po preliminarnim rezultatima skeniranja, postoji izvesna mogućnost da je i desni bubreg ostao na mestu. Ostali organi su bili izvađeni, uključujući i mozak, koji je izvučen kroz otvor načinjen probijanjem etmoidne kosti objašnjava dr Anđelković.

Iz trećeg u dvadeset prvi vek

Ispitivanjem Beogradske mumije bave se i genetičari. Dr Anđelković objašnjava po čemu se čovek Ptolemejskog perioda razlikovao od modernog čoveka i šta znači razlika u DNK nalazu.

"Beogradska mumija je jedna od retkih kod kojih je, zahvaljujući saradnji sa Biljanom Čuljković, Oliverom Stojkovićem i Stankom Romac sa Bio ! loškog fakulteta i Instituta za biološka istraživanja, urađena DNK analiza. Specifične sekvence za Y hromozom potvrđuju da je u pitanju muškarac. Aleli Beogradske mumije ne razlikuju se od najučestalijih alela sadašnje humane populacije. Izuzetak je FESF-PS gen. Mumija je homozigotna za ovaj lokus i ima alele sa motivom od sedam ponovaka. Učestalost ovog alela u današnjoj humanoj populaciji je manja od 0,38%. Ipak, FESFPS gen spada u delove molekula DNK koji ne ostvaruju nikakvu biološku funkciju. Ovakvi geni se pri analizama uglavnom koriste za identifikaciju. Praktično govoreći, nema nikakve genetske razlike između Ijudi Ptolemejskog i našeg vremena - zaključuje dr Anđelković.

Beogradska mumija je jedina staroegipatska mumija koja se čuva u Srbiji. U odnosu na sve druge svetske mumije ona je jedinstvena upravo po svitku papirusa i veoma retkom izvodu iz Knjige mrtvih ispisanom na kovčegu. Egiptologija je matična oblast dr Branislava Anđelkovića, ali tek saradnja sa kolegama Beogradskog univerziteta i drugih institucija omogući će kompletno tumačenje mumije.

"Detektivska" arheologija

Beogradom su kružile razne priče o poreklu i nastanku mumije, jer do skoro je sve u vezi mumije podsticalo na najmaštovitija nagađanja. Otuda je utvrđivanje naučnih činjenica i demistifikacija ono što čini suštinu rada na Beogradskoj mumiji.

"Ponekad mi je za utvrđivanje podataka o mumiji, ali i drugim staroegipatskim eksponatima u Narodnom muzeju bilo potrebno pravo „detektivsko" umeće. Taj istraživački rad pretežno je obavljan u arhivama i bibiiotekama, od Beograda do Čikaga, Reći ću vam, na primer, da je grb familije Riđički, čiji pečatni otisak postoji na kovčegu mumije, identifikovan tek zahvaljujud staroj uljanoj slici na platnu, koju dugujem jednom njenom potomku sa Floride. „Detektivska" arheologija ujedno znači da sam u istraživanju ne samo krenuo bezmalo od nule, već da sam morao da eliminisem i postojeće netačne podatke. Prema dosadašnjim ,činjenicama", na primer, o poreklu dva staroegipatska kovčega iz Narodnog muzeja, izgledalo je da se radi o poklonu Čestera Bitija iz Londona, 1920. godine, da su kovčezi pripadali nekom nemačkom oficiru koji ih je pri povlačenju ostavio u Beogradu, te da su dar Direkcije Srpskih državnih železnica. Prema urbanoj legendi koja je kružila među starijim kolegama, kovčezi su služili za šverc suhomesnatih proizvoda!

Mi smo tek sada utvrdili da je kovčeg sa mumijom Narodnom muzeju poklonio Mokrinčanin Hadži Pavle Riđički od Skribešća 1888, a da je prazan kovčeg Neferrenepet poklonio jedan Somborac, kasnije čuveni pariski i njujorški galerista i antikvar, Ernest Brumer 1921, mada je, usled određenih nemilih okolnosti, formalni darodavac bila 1923. Generalna direkcija carina kaže dr Branislav Anđelković.

Kada su ovakvi eksponati u pitanju, uobičajena je praksa, kaže Andelković, da ukoliko nije poznato ime pokojnika, ekponati dobijaju ime po nekoj osobini, kolekciji kojoj pripadaju, po mestu odakle potiču, muzeju, ili gradu u kome se čuvaju.

"Poznat je crvenokosi predinastički „Džindžer" iz Britanskog muzeja, „Mumija iz Lidsa", zapravo mumija iz 21. dinastije u Muzeju filozofskog društva u Lidsu, PUM II mumija (skraćeno od Pensilvanijski univerzitetski muzej) i druge. Po istom principu su nazvani i važni staroegipatski nalazi kao što su čuveni Kamen iz Rozete, Kamen iz Palerma ili Torinski papirus. U želji da mumija iz Narodnog muzeja u Beogradu dobije svoj identitet, nazvao sam je " Beogradska mumija".

Identitet mumije i Ijudsko dostojanstvo

Dr Anđlković identitet dovodi u vezu sa poštovanjem i dostojanstvom, koje se ni smrću ne sme izgubiti.

"Pitanje identiteta je osnovno pitanje individue, nacije, biološke vrste, koje nastupanjem smrti ni u kom slučaju ne gubi aktuelnost. Naprotiv. Pomislite na mošti svetitelja, velikana ili naših sopstvenih počivših dragih osoba, porodice, prijateLja. Činjenica je da se u arheologiji ovo često previđa i da se zemni ostaci Ijudskih bića, dakle nekada živih osoba, pojedinaca sa imenom i prezimenom, ne tretiraju uvek sa dužnim poštovanjem. Ljudsko dostojanstvo i sopstveno pravo na privatnost svakako nisu ograničeni samo na život, već obuhvataju i veoma ličnu intimu smrti. Dozvolite mi da u tom kontekstu citiram Etički kod Međunarodnog saveta muzeja (ICOM), koji kaže da eventualno izlaganje Ijudskih ostataka u muzeju „treba uraditi sa puno takta i uz poštovanje Ijudskog dostojanstva". Lični identitet je, po mom mišljenju, važan deo tog dostojanstva. Drago mi je da mogu da saopštim da smo na samom pragu utvrđivanja pravog imena Beogradske mumije kaže Anđelković.

Virtuelna mumija

Naučni tim koji vrši ispitivanja mumije trenutno je u fazi tumačenja podataka dobijenih skeniranjem, kao i pripreme za izradu „virtuelne mumije", koja će se moći kompjuterski razmotavati. Uslediće rekonstrukcija lica, tako da ćemo videti i lik ovog staroegipatskog sveštenika. Ujedno, traju pregovori o ekstrakciji, razmotavanju, konzervaciji i restauraciji papirusa. Šta se sve saznalo ovim skeniranjem:

"Interesovale su me, pre svega, tačne dimenzije i položaj svitka papirusa, ali i neki elementi tehnike mumifikovanja, recimo postojanje veštačkih očiju i balsamernog reza na abdomenu. Kolega Rakočević, pravi mag radiološkog istraživanja, ako mogu da dodam, pozabavio se patološkim promenama na telu mumije, a sve ovo biće objavljeno u radu koji je u pripremi -kaže Anđelković.

"Moj domen interesovanja bio je "Egiptološki aspekt, ali ova mumija, ovaj nekada živi čovek, u svom dugom sporom snu balsamovane smrti, ima i mnogo drugih naučnih, kulturnih i civilizacijskih dimenzija, čiju koordinaciju i sintezu radim sa interesovanjem i punom naučnom pažnjom. Generacije koje dolaze imaće mogućnost da daju svoj sud i svakako urade revalorizaciju. Velike arheologije, a kad to kažem mislim i na egiptologiju, nema bez velikog strpljenja. Mnoge od analiza su kompleksne i vremenski zahtevne, a i sredstva za ispitivanje, nažalost, imaju svoj limit. Ako želimo da Beogradska mumija bude sačuvana i odgovarajuće prezentovana, moramo joj obezbediti neophodne uslove čuvanja, pre svega specijalnu vitrinu, kao i konzervaciju kovčega i kartonaže. Poseban izazov predstavlja tretman papirusa. Sve faze projekta bi trebalo da budu fimovane, a takođe predstavljene i u jednoj lepoj monografiji. U duhu dosadašnjih fascinantnih rezultata ja sam optimista i verujem da će ceo projekat biti realizovan u narednih nekoliko godina - završava dr Branislav Anđelković ovaj deo priče o Beogradskoj mumiji.

Lj Kovačević