PRIČA SA NASLOVNE STRANE

Pripremio: Aleksandar Milinković

Velsovo putovanje sa Teslom

Pre tri godine, pišući knjigu o H. G. Velsu, Ronald Rajt pominje neobičnu vezu između Velsa, Tesle i izvesne Tanje Čerenkove kojoj je Tesla bio neka vrsta mentora. Navodno, Čerenkova je po Teslinoj preporuci pomagala Velsu da razume princip funkcionisanja vremeplova. Eventualno, uspela je da stvori jednu vremensku mašinu, da otputuje, uz najavu - po Velsovom testamentu - da će se početkom XXI veka vratiti!
Vels je, navodno, još 1946. godine, ostavio oporuku, otvorenu 21. decembra 1999. godine, u kojoj se navodi da bi tako nešto stvarno trebalo da se dogodi!
Pre četiri godine, prema autoru jedne knjige o Velsu, Ronaldu Rajtu (Ronald Wright) pronađen je, navodno, vrlo zanimljiv tekst, potpisan rukom Herberta Džordža Velsa (H. G. Wells), autora više knjiga prevedenih i kod nas. Pismo je izazvalo izuzetnu pažnju jer se odnosi na njegova istraživanja o mogućnostima putovanja kroz vreme, pre nego što će objaviti rukopis "Vremeplova" (Time Machine), 1895.godine, a potom i o jednom neobičnom događaju, nekoliko godina kasnije. U to vreme je, u više navrata kontaktirao sa Teslom koji će ga uputiti da se, sa njegovom preporukom, obrati mladoj ruskoj naučnici u Londonu, gde je i Vels živeo. Vels je pomno pratio njena istraživanja, zaljubio se u devojku i konačno, prisustvovao trenutku kada je uspela da dovrši mašinu i otputuje u neko drugo vreme!
Pred početak putovanja, Velsu je čvrsto obećala da će po povratku ispričati svoje doživljaje, pa je on odlučio da ostavi pismo-testament i tako devojci stvori dokaz o istinitosti događaja, ukoliko zaista odluči da se bilo kome poveri. Svog prijatelja, kome je pismo posebno upućeno, zamolio je da, u trenutku njenog povratka, kontroliše mesto odakle je Čerenkova krenula na put.

Pismo počinje preporukom: "OTVORITI 21. DECEMBRA 1999.GODINE Svima kojih se to tiče:

Ne znam na koji način će se Ijudi međusobno oslovljavati 1999. godine, zato ću početi pismo bez uobičajenih formalnosti. Želeo bih da ovaj dokument dođe u ruke nekog ko je poznavao moje delo.

Tebi je poznata moja naučna i romantična priča "Vremeplov", u kojoj putnik uspeva da napravi uredaj i otputuje u budućnost. Ali, ukoliko se moj putnik još nije vratio (a molim se Bogu, u koga ne verujem, da jeste) i ako vremeplov već nije postao stvarnost, siguran sam da niko stariji od 12 godina neće verovati da je tako nešto uopšte moguće.

Pisao sam gospodinu Nikoli Tesli u Americi, vrlo poznatom zbog svog otkrića rotacionog magnetnog polja, naizmenične struje i drugih pronalazaka u oblasti elektriciteta i radijacije. Tesla je bio genije i vizionar kome ništa nije bilo nemoguće i neostvarivo. Planirao je, na primer, bežični prenos energije na ogromne razdaljine, a jednom je govorio kako bi mogao da osvetli čitavu planetu i ostvari komunikaciju sa stanovnicima Marsa, za koje je verovao da postoje i da su izvor signala koje su primali njegovi uređaji. Pretpostavljao sam da će ga moja ideja zainteresovati.

Veliki čovek mi je sa kurtoaznim poštovanjem odgovorio, ali me je za dalja istraživanja uputio na svoju štićenicu, mladu ženu, Tatjanu Čerenkovu, za koju me je uveravao da je briljantan um, predodređena da jednog dana prevaziđe i njega samog. "Već sada", pisao mi je svojim ekstravagntnim engleskim, "zašla je u teritorije u koje ni ja još nisam stupio, već vidim kako njena svetlost baca senku na moj nejaki um. Predviđam da će ova mlada žena zapanjiti civilizaciju svojim otkrićima."

Ipak, Čerenkova i ja smo počeli da se dopisujemo. Ispričala mi je mnogo više nego što sam ja želeo da znam o teorijama o vremenu, električnom polju, gravitaciji, elektromagnetnim talasima, i sličnim stvarima. Za moju fantastičnu priču to su bili i suvišni detalji, tako da na kraju nisam smatrao da je potrebno čak ni da pomenem njenu pomoć u pripremanju rukopisa. Međutim, kada je knjiga objavljena, poslao sam joj potpisan primerak knjige, a jadna devojka - tada je imala samo dvadeset tri godine - odgovorila mi je sa najdubljim poštovanjem i divljenjem.

Kada je Tesla doputovao u London, 1897. godine, dve godine pošto je "Vremeplov" objavljen, sa sobom je doveo i Tatjanu. Sa Tatjanom sam se dogovorio da se nađemo. Ja sam se tada venčao svojom drugom ženom, Ami Ketrin Robins. lako još uvek "do ušiju" zaljubljen, nisam mogao da odolim Tatjaninim čarima. Tako je postala i moja Ijubavnica. Iznajmio sam joj malu kuću u Bromton roudu i na svaki način joj pomagao da nastavi istraživanja koja su krenula ka novom i neželjenom pravcu.

Bila je, čak toliko uverena da je strahovala da bi neko mogao da je pretekne. U početku mi se činilo daje projekat čista ludost - više posledica njene vezanosti za mene i odsustva Tesline podrške i oslonca. Nije me, dakle, posebno interesovao, ali ona lično me je i dalje zanimala, pa sam joj pomagao i davao novac. Teslajojje omogućio podršku lorda Rejleja (Rayleigh) i drugih u Kraljevskom društvu, pričajući o njoj kao o novoj Mariji Kiri, što je, uistinu, i izgledalo da jeste. Dali su joj laboratoriju i omogućili usluge mašinista i tehničara.

Na izvestan način, neprimetno sam i ja bio uvučen u projekat. Dok sve ovo pišem, čovek je već pustio sa lanca sile atoma i usmerio ih prema sopstvenoj rasi. Izgleda da još niko nije bio svestan da postoji i drugi put do energije atoma, vrlo jednostavan put sa samo nekoliko namotaja žice, ćupova i elektrolita sa dodatkom jednog retkog elementa.Ona je pronašla taj jednostavan energetski izvor, koji će iskoristiti za pokretanje uređaja kome je dala ime "generator polja za vremensko izmeštanje" - njen vremeplov. S obzirom da sam znao gde vodi takav pronalazak, sve do sada sam o tome ćutao, ali sada, u nadi daje onajoš živa, moram da prekinem zavet.

Naravno, ja nisam naročito verovao u njen uspeh. Moj jedini motiv je bio da sa njom provedem što više vremena. Ova idila me je okupirala jednom ili dva puta nedeljno, više od godinu dana. Ali, posle više od petnaest meseci neminovno se dogodilo: umorio sam se sa Tanjom i njenim generatorima. Počeo sam da se povlačim i glavom i srcem. Ipak, povremeno smo se vidali, a poslednji put to je bilo pred Novu godinu, 1899. godine.

Bilo je rano popodne. Tanja me je telefonom pozvala da hitno dođem. Kada sam stigao, bila je vidno uzbuđena, oči su joj blistale, gotovo je drhtala. "Uspela sam", rekla je, "generator polja je završen. Danas će se otisnuti na svoj medeni mesec. Sa ovom mašinom može se otputovati u raniju fazu postojanja. Danas te napuštam H.G. Vraćam se u svoju mladost i nevinost.«

Tog čudnog popodneva rekla mi je da polazak planira 31. decembra 1900. Ako uspe, vratila bi se za trenutak za poslednji pozdrav, a onda bi otputovala u 31. decembar 1897. godine, njenu prvu zimu u Londonu, kada smo bili samo kolege. Zatim je nameravala da uništi vremeplov i time okonča projekat. Kasnije bi saTeslom, u Njujorku, pokušala da sve detaljno naučno analizira. Podsetio sam je da je sama govorila da je nemoguća regresija u vremenu. Nasmešila se, kao neko ko zna veliku tajnu.

"Više ne verujem u to. Vreme nije konstanta kao što sam nekada verovala. Njegovo kretanje nije linearno. Putovanje prostorom utiče na zakrivljenost vremena. Vreme zavisi od brzine i putanje. Moguće je, čak, da stigneš negde i pre nego što si završio odlazak (to su, 2000. godine, potvrdili naučnici u Firenci i Prinstonu, aTeslajoš 1900. godine - prim. aut.)".

Tek sada vidim da je ona predvidela neke od zaključaka koje će Ajnštajn objaviti tek 1905. godine. Ali u to doba, tako nešto se smatralo budalastim. Mislio sam da joj je potreban odmor, ali ona nije htela ni da čuje. Nagovarao sam je da pošalje praznu mašinu ili da u nju stavi psa. Rekla mi je da bi pre dozvolila da je odmah ubijem. Uveravala me je da ne treba da brinem. Mašina je imala i autonomni sistem koji je garantovao sigurnost u slučaju da operator unese pogrešne podatke o pravcu kretanja. Ona sama ga je podesila da se, u bilo kom slučaju, vrati na polazno mesto, tačno za sto godina. Verovala je da će do tog vremena nauka već toliko napredovati da će Ijudi bez čuđenja i panike moći da prihvate njen povratak. Ipak, i dalje su mi kroz glavu prolazile svakojake ideje kako da je sprečim da otputuje. Na kraju, shvatio sam da ne mogu ništa da učinim.

Mašina je radila ili, datako kažem, uspela je da nestane, ali se nije vratila iako sam čekao do ranog jutra. Ni posle godinu dana ništa se nije dogodilo. Pisao sam i gospodinu Tesli i obavestio ga da je Čerenkova nestala bez traga. Zamolio sam ga da mi javi ako stupi u vezu sa njim, ali ni to se nije dogodilo.

Sada već pola veka nosim taj teret odgovornosti za njenu sudbinu. Znam da ću uskoro umreti. Kada bih objavio čitavu priču, rekli bi da je to siguran znak potonuća mog zdravog razuma. Zbog toga sam odlučio da ovako postupim.

Otidi u ulicu Midnapore Mews, broj 26, SW3, ili što je moguće bliže tom mestu, ukoliko više zgrada ne postoji (znam samo da je preživela rat). Budi tamo najkasnije do 6 sati popodne i budi spreman da ostaneš do zore. S obzirom da 1900. godina nije bila prestupna, izračunao sam da bi trebalo da se vrati prvih meseci XXI veka. Možda ćeš pomisliti da sam lud, ali te molim da učiniš to što ti tražim i da spaseš devojku koju sam tako ružno zloupotrebio.

H. G. W.r 13 HanoverTerrace,
ŠpotpisĆ

P.S. Ne treba da govorim koliko bi se tvoj napor isplatio ukoliko se devojka vrati. Pa čak i ako vremeplovi više nisu tajna, mašina bi predstavljala dragocen eksponat u muzeju istorije nauke".

U zaglavlju pisma, u formi testamenta, stoji logotip advokatske kancelarije Riddle and Barclay, Solicitors and Commissioners for Oaths, St John's Wood. Pismo ima potpis Herberta Džordža Velsa i nosi datum: maj, 2,1946. Njegova autentičnost do danas nije potvrđena.

Aleksandar Milinković