ISTORIJA

Pripremio:Boris Naumović

Tragedija I svetskog rata
Srpska vojevanja

Prvi svetski rat, posmatran sa razdaljine od bezmalo devet decenija, i u svetlu novih istraživanja, jedna je od najvećih tragedija u istoriji srpskog naroda.Da li je tada uzalud nestalo milion i trista hiljada najvitalnijeg srpskog stanovništva? Regent Aleksandar i Nikola Pašić odbijaju mirovno rešenje. Uloga ruske i nemačke obaveštajne službe

"Crna ruka" je, kako smo već pisali, proizišla iz kruga izvršilaca Majskog prevrata. Prevratnici su nakon 1903. godine, postali jak vanustavni faktor političke moći, pred čijim je pritiscima popuštao i sam kralj Petar I. Njihov najznačajniji protivnik bio je Nikola Pašić, vođa vladajuće Radikalne stranke. Pašić će 1906. godine isposlovati penzionisanje ključnih zavereničkih vođa, koji su do tada zauzimali visoke položaje u vojsci. Time je uticaj zaverenika na politička zbivanja u Srbiji privremeno suzbijen. Ubrzo, međutim, politička opozicija u vojsci ponovo jača, ali sada na njen vrh izbijaju oni "prvoborci kraljeubistva" koji su 1903. pripadali mlađem oficirskom kadru. Oni će činiti okosnicu Crne ruke.

Crna ruka je osnovana u proleće 1911. Inicijator njenog formiranja bio je novinar LjubaJovanović - Čupa, ali su opseg delovanja, snaga uticaja i sredstva kojima je organizacija raspolagala bili toliki, da se teško oteti utisku o postojanju nekog veoma moćnog mentora, koji je stajao iza svega. Na takvu pomisao ukazuje i činjenica da su crnorukci imali jasne i za srpske prilike originalne ideološke stavove. Tako prvi broj "Pijemonta", od 3. septembra 1911. o političkim partijama piše da su..."pokazale svoj nemoral, nekulturu i nepatriotizam i da u zemlji treba da se uvede centralizam, dok se narod ne prosveti". Ruskoj privremenoj vladi, obrazovanoj po abdikaciji Nikole II, na više puta ponovljen zahtev da Apis bude pomilovan, Pašić odgovara da je Crna ruka organizacija "protivna ruskoj revoluciji" i daje ideološki bliska pristalicama samodržavlja u Rusiji. Jednom drugom prilikom, Pašić cmorukce opisuje kao "partizane pruskog militarizma" i "hvalioce cara Viljema". Ukazujući na izvore ideoloških shvatanja crnorukaca, Pašić kao da upućuje i na političko i materijalno zaleđe Crne ruke.

Sukobi između crnorukaca i nosilaca izvršne vlasti, bili su praktično javni i do 1914. često na stranicama dnevne štampe. Po izbijanju rata oni su nastavljeni, ali dalje od očiju javnosti. U osnovi, nije daleko od istine teza da su cmorukci bili opredeljeni za ukidanje parlamentarizma i zavođenje vojne uprave, te za približavanje Nemačkoj. Može se, takođe, zaključiti da su postojale bliske veze Ćrne ruke i vojnih krugova Rusije, posebno onih koji su uočavali tačke dodira ruskih i nemačkih interesa. Na drugoj strani, kao nosioci suprotnog, premda nikad oficijelno organizovanog političkog koncepta, stajali su regent i Pašić. lako su njihovi lični odnosi bili hladni, Pašić i Aleksandar su u Crnoj ruci videli zajedničkog neprijatelja, potencijalnu vojnu huntu, opasnu po parlamentarizam i krunu i sumnjičavu prema vezi sa Antantom, kojoj su i regent i premijer ostajali vemi i po cenu biološkog sloma Srbije.

Pruski đak

Indicije koje upućuju na postojanje jakih veza između Crne ruke i određenih nemačkih krugova prilično su jasne. Sam Apis je završio generalštabni kurs u Berlinu i bio otvoreni pobornik pruskog militarizma. Mnogi vodeći crnorukci i Ijudi bliski organizaciji spadali su u red srpskih germanofila. Tako je proslavljeni vojvoda Radomir Putnik, inače provereni Apisov saradnik, važio za jednog od najboljih učenika feldmaršala Helmuta fon Moltkea, tvorca blistave pruske pobede nad Francuskom u ratu 1870/71. Među najpoverljivije Apisove pouzdanike spadao je i dr Miloš Bogićević, diplomata i neko vreme otpravnik poslova srpskog poslanstva u Berlinu. Bogićević je bio poznati saradnik nemačkih obaveštajnih centara i čovek sa izvanrednim vezama u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova. S' tim u vezi, beogradski profesor Živojin Perić tvrdi da se na temelju domaće memoarske građe iz nemačkih i francuskih diplomatskih arhiva, može zaključiti da su Apis i Bogićević nastojali da Srbiju približe Nemačkoj, te da uz njenu pomoć ostvare srpsko ujedinjenje.

Od neuspelog puča do neuspelog atentata

Pred sam početak Prvog svetskog rata, u kasno proleće 1914, Apis i saborci planiraju državni udar u novooslobođenim krajevima Makedonije. Ideja cmorukaca je da vojska izađe iz kasarni, razvlasti civilnu administraciju i u novim oblastima zavede vojnu upravu. Iz tako stvorenog uporišta, crnorukci bi potom krenuli na Beograd. U poslednji čas, međutim, plan propada jer komandanti u Makedoniji odbijaju da izvrše naloge pučista.

Do prvog ozbiljnog sukoba dve struje u ratnim uslovima dolazi već avgusta 1914. Pomenuti Miloš Bogićević nalazio se tada pri Vrhovnoj komandi u Kragujevcu, u svojstvu diplomatskog agenta. Pašić je nastojao da ga premesti u Niš, u sedište Vlade, dok se Apis trudio da ga po svaku cenu zadrži u Kragujevcu. Načelnik štaba Vrhovne komande, vojvoda Putnik, svojski se trudio da ispuni Apisova očekivanja, ali uzalud. Upotrebivši sav svoj autoritet, Pašić krajem avgusta premešta Bogićevića u Niš, da bi ga ubrzo poslao čak u Kairo i time, po svemu sudeći, bitno oslabio snage sklone sporazumu sa Centralnim silama.

Ubrzo dolazi do prvog konkretnog predloga o sklapanju mira između Srbije i Centralnih sila. Inicijator predloga bio je Radomir Putnik, što već po sebi upućuje na pomisao o akciji Crne ruke. U jeku druge austrougarske ofanzive na Srbiju, H.novembra 1914, vojvoda regentu predlaže da se Beču ponudi mir, obrazlažući to teškim stanjem na frontu. Početkom decembra iste godine, austrougarske i nemačke diplomate u Atini pokušavaju da posredstvom Grčke privole Srbiju na pregovore o miru. Grci, međutim, odbijaju ulogu posrednika, dok Putnikov predlog regent i Pašić energično odbacuju. Zanimljivo je, međutim, daje istovremeno sa Putnikovim predlogom regentu, nemački generalštab svom kancelaru predložio sklapanje mira sa Rusijom. Nije li pre eventualnog rusko-nemačkog sporazuma, najpre bilo potrebno srediti prilike na Balkanu?

Tokom 1915. na adresu srpske vlade stići će nekoliko ozbiljnih mirovnih ponuda, sada već neposredno od Nemaca. O tome je sa Pašićem u Nišu više puta razgovarao i nemački obaveštajac Albin Kučbah. Nemački planovi o miru sa Srbijom, bili su zapravo presudni segment namere Berlina da pacifikuje Balkan. Po tom planu, Srbija je Bugarskoj trebalo da ustupi deo Makedonije, da bi joj za uzvrat bilo omogućeno ujedinjenje sa Crnom Gorom i pripajanje severne Albanije. Grčko savezništvo bilo bi "kupljeno" ustupanjem južne Albanije. Time bi bila stvorena brana prema Italiji i otvoren kopneni put do savezničke Turske. Međutim, sva mirovna nastojanja ostaće bez rezultata. Nepopustljivost Pašića i regenta dovešće do udruženog napada armija Centralnih sila na Srbiju i do tragedije vojske i naroda u gudurama Albanije.

Pri bekstvu preko Albanije sukob Crne ruke i zvaničnih vlasti dostiže vrhunac. Crnorukci optužuju Pašićai Aleksandra za slom Srbije. Prema svedočenju Koste Pećanca, Apis i drugovi u Skadru, u uslovima povlačenja, krajem 1915. godine, ponovo hvataju vezu sa Nemcima. Ovoga puta plan se sastojao u sledećem: sačekati da se kraij i regent ukrcaju na brod u San Đovaniju, a onda uzeti državni novac, uspostaviti potpunu kontrolu nad vojskom i povesti pregovore o miru. Regent se, međutim, nije ukrcao na brod, a planovi o puču su pali u vodu. Ubrzo potom, Aleksandar krivicu za vojni slom svaljuje na Vrhovnu komandu, koja stoji pod snažnim uticajem Crne ruke. Početkom 1916. regentovom odlukom smenjeni su ključni cmorukci u Vrhovnoj komandi i Ministarstvu vojnom, a među njima i Radomir Putnik. Time je organizacija lišena ozbiljne podrške u vojsci. Sam Apis, načelnik vojne obaveštajne službe, najpre je degradiran, a zatim optužen za pokušaj ubistva prestolonaslednika, uhapšen i streljan.

Vremenska distanca od osam i po decenija, koliko nas deli od kraja Prvog svetskog rata, više je nego dovoljna za novo objektivnije sagledavanje i ocenjivanje aktera političkih, diplomatskih i ratnih zbivanja.

Spoznaja istine o Apisu i Crnoj ruci, svakako bi otvorila put mnogih maglovitih trenutaka srpske istorije u Prvom svetskom ratu, uključujući i jedno pitanje koje je u ovom tekstu svesno zaobiđeno; pitanje zaleđa Sarajevskog atentata, fitilja na buretu baruta, iz kogaje buknuo rat planetarnih razmera.

Boris Naumović