PRIČA SA NASLOVNE STRANE

Pripremio:Dušica Ćoćić

Tajne mozga i uma
Evolutivna greška ili skrivena funkcija mozga

Drsci.med. Slavko Janković

Težak samo kilogram i trista grama i isprepleten sa preko 100 milijardi neurona, mozak je najsloženiji organ u Ijudskom telu. Mozak i kičmena moždina upravljaju svim fizičkim funkcijama tela. Pa ipak, mozak je ostao najmanje poznat deo našeg organizma. Još uvek nismo u stanju da objasnimo kako procesi unutar mozga upravljaju našim intelektom, svešću i kako uspevaju da stvore jedinstven i neponovljiv identitet svakog od nas

Zašto uopšte spavamo

Drsci.med. Slavko Janković

Iste godine, 1953, kada su Votson i Krik otkrili dvolančanu strukturu DNK, američki istraživač Eugen Azerinski objavljuje svoje otkriće: spavanje kod čoveka nije jednoličan proces, ono se odvija kroz dve vrlo različite faze. U proteklih pedeset godina i o spavanju i o strukturi žive materije dosta nepoznanica je razjašnjeno, ali neurolozi još uvek nemaju nepobitan odgovor na pitanje: zašto uopšte spavamo.

Još su antički filosofi pokušavali da proniknu u uzroke čovekove potrebe za spavanjem. Tako je, npr. Aristotel došao do zaključka da nam neka isparenja u organizmu pomute svest, pa ne možemo da ostanemo budni. Bavljenje ovim problemom postaje naročito intenzivno od vremena Sigmunda Frojda i nastanka njegove teorije psihoanalize, po kojoj snovi imaju bitnu ulogu kao manifestacija naše podsvesti. Nauka je do sada analizirala i odbacila mnoge pretpostavke. Tako je pouzdano utvrđeno da ne spavamo zbog nedostatka kiseonika posle jela, niti zbog kalorijske uštede, jer tada potrošimo neznatno manju količinu energije nego kada smo budni i mirujemo. Nedostatak stimulusa iz spoljašnje sredine, pokazalo se, nije razlog spavanja - kolone automobila koje prolaze baš ispod vašeg prozora dovoljno su "stimulatvne ", pa ipak spavate, zar ne? Sinteza proteina vrši se nezavisno od našeg trenutnog stanja, pa je i ovo skinuto sa spiska mogućih uzroka. Otkrivanjem REM faze spavanja potvrdeno je da neuroni nikada ne "odmaraju" , pa spavanje i nije nužno za njihov oporavak. Isto važi i za bio-hemijske sisteme u čovekovom organizmu, kao i za konsolidaciju imunološkog sistema. Dugo se verovalo da se u toku spavanja oslobađamo nepotrebnih informacija. Često mislimo da je umor krivac naše potrebe za snom, ali naše telo se isto tako može odmoriti i dok budni leškarimo na udobnom krevetu.

I mada definitivnog odgovora na pitanje postavljeno u uvodu još uvek nema, svakako da su za nauku veliki pomak i saznanja čemu sve spavanje ne služi.

Po rečima dr sci. med. Slavka Jankovića, koji godinama proučava fenomen spavanja i sanjanja, jedna od novijih, i za sada prihvaćenih teorija ukazuje na neophodnost sna za sazrevanje neurona i prestrukturaciju njihovih funkcija.

Kako nama danas, tako je i našim prvim precima bilo svojstveno spavanje.To dokazuje i mesto njegovog nastanka. Ono se javlja u moždanom mostu (Pons), odatle se prenosi na centralnu moždanu strukturu (Talamus), a zatim na koru mozga (Cortex). Na taj način stare, prvobitne strukture nervnog sistema upravljaju "novim", tj.onim nastalim u kasnijim stupnjevima čovekove evolucije.

Kako je već pomenuto, Azerinski je još pre pola veka, posmatrajući kako bebe pokreću oči dok spavaju, ustanovio da spavanje nije monomorfan proces, već da se sastoji iz dve faze. Prva je nazvana sporotalasno spavanje, a druga, zbog načina na koji se ispoljava, spavanje sa brzim očnim pokretima ili REM faza (Rappid Eye Movement). Razvojem tehnologije i mogućnošću dobijanja elektroencefalografskog prikaza utvrđeno je i da se prva faza odvija kroz četiri stadijuma, od površnog ka najdubljem spavanju. REM faza je faza u kojoj sanjamo. Suštinski se razlikuje od ostalih etapa tokom spavanja i po izgledu moždanih talasa gotovo je identična stanju budnosti.

Dok traje spavanje menja se čitav niz fizioloških procesa: endokrino lučenje, očni pokreti, regulacija disanja i kardiovaskularna kontrola, povećava se prag za epileptični napad, opada mišićni tonus, izmenjen je rad srca i creva. Sve ove promene uporedo sa registrovanjem moždane aktivnosti u toku spavanja prate se pomoću metode koja se naziva polisomnografija. Jedna od najznačajnijih primena ove metode je analiza i klasifikacija bolesti vezanih za spavanje.

Najučestaliji od svih poremećaja spavanja je insomnija, odnosno nesanica, koja se često proglašava za bolest današnjice. Odlikuje je dug period uspavljivanja, a mala količina i ioš kvalitet spavanja (učestala budenja). Suprotno tome, hipersomniju karakteriše povećana pospanost i puno spavanja protiv svoje volje. Desetak procenata svih bolesnika koji imaju problema sa spavanjem "pati" od esencijalne hipersomnije. Patnja se, zapravo, i ne oseća, jer je struktura spavanja sasvim normalna, ali je nenormalna njegova dužina (može se spavati i 15 sati). Leka nema, ali nije ni škodljivo. Neurolozi najuspešnije leče (u 80% slučajeva) narkotepsiju, jer je otkriven i patofiziološki mehanizam njenog nastanka (gubitak određenih neurona u mozgu koji su odgovorni za održanje budnosti) i adekvatna terapija. Prapoznatljivaje po preteranoj dnevnoj pospanosti, iznenadnom gubitku mišićnog tonusa i napadima spavanja. Ima je u Izraelu i ekstremno mnogo u Japanu. Vrlo je retka kod dece. U Americi ovi bolesnici skuplje plaćaju osiguranje, jer su zbog uspavljivanja tokom vožnje česti vinovnici saobraćajnih nesreća. Od prekida disanja u toku spavanja najčešće pate gojazni Ijudi. Jedan prekid može trajati i do pola minuta i ponavljati se više desetina puta u toku noći. To često ostavlja posledice na rad srca, čak može dovesti do infarkta, pa se bolesnici priključuju na mašine koje se automatski uključuju i dišu umesto njih čim oni prestanu.

Kod sindroma nemirnih nogu u periodu uspavljivanja dobija se neodoljiv nagon da se pomeraju noge, ali kada se konačno zaspi onda se spava mirno. Drugi sindrom, pomeranje nogu u spavanju često liči na epileptični napad, jer su učestali trzaji tela.

Od ovih i drugih poremećaja spavanja treba razlikovati parasomnije, koje se dešavaju uporedo sa snom i najčešće ne narušavaju njegov tok i strukturu. Škripanje zubima, pričanje r ili mokrenje u snu su među najpoznatijim. Ipak, najviše pažnje su uvek privlačili hodači u snu - mesečari (somnobulizam), iako po tvrđenju dr Jankovića tu ima mnogo mistifikacije, jer su oni u stanju da izvedu samo proste motorne radnje i skloni su povredama ako im se nešto nađe na putu za vreme "šetnje".

Oni koji nemaju nikakve tegobe sa spavanjem mogu se najjednostavnije podeliti na kratke, srednje i duge spavače. Oni su i poslužili kao ciljna grupa za pravljenje normalnog proseka od 7-8 sati spavanja. Kada se sve sabere, trećinu života potrošimo na taj užitak.

Ali nije čovek jedini koji ume da se prepusti čarima sna. U životinjskom carstvu samo se kod sisara smenjuju sporotalasno i REM spavanje, oni imaju tu privilegiju ne samo da spavaju, već i da sanjaju. Posebno su interesantna istraživanja na morskim sisarima. Još 1968. godine ruski naučnik Mukhametov otkriva da kitovi i delfini spavaju samo jednom polovinom mozga! Priroda je tako postavila stvari, jer ove životinje nemaju sposobnost automatskog disanja već dišu voljno, pa jedna hemisfera uvek mora biti budna da se ne bi udavili. Ovakav "životni stil" nameće im i surovo okruženje: dok pola mozga odmara, budna polovina i oko nasuprot njoj čuvaju stražu grabljivice su uvek blizu, treba na vreme uteći.

REM faza toliko je specifična da neki naučnici tvrde da postoje tri oblika čovekovog bitisanja: budnost, spavanje i sanjanje. Po svemu sudeći, sanjanje ima važnu ulogu za bolji razvoj neurona, jer ga najviše praktikuju bebe - u snu provedu više od 50 odsto ukupnog spavanja. Sazrevanjem REM faza gubi na značaju, pa se taj udeo smanjuje i kod odraslih iznosi oko 20 odsto. Tokom noći sanjamo 4 do 5 puta, u početku u kraćim sekvencama od po par minuta, a približavanjem jutra san zna da potraje i dvadesetak minuta. Svi Ijudi sanjaju, a da li će se toga sećati zavisi od toga kada nastupa buđenje. Ako se probudimo dok teče radnja u snu, verovatno ćemo to i memorisati. Ako buđenje nastupi po završetku REM faze dogodovštine će biti zaboravljene.

Možda je teško poverovati, ali tokom sna čovek je u nečemu sličan gušteru! Tada gubimo sposobnost da održimo stalnu telesnu temperaturu, ona zavisi od temperature okoline -otuda i potreba da se tokom sna pokrijemo. To su i jedini momenti kada je čovek potpuno paralizovan. Ovo možemo ubrojiti u žaštitni mehanizam, jer bi se moglo desiti da neko ko sanja da se nalazi u zapaljenoj kući ustane i skoči kroz prozor.

Sadržaj onoga što sanjamo uglavnom je uslovljen našim prethodnim iskustvom i trenutnim stanjem. Tumači snova vredno rade na pronalaženju opšteprihvaćene simbolike, ali, kako kaže dr Janković, to nema važnosti za nauku, jer su sva tumačenja proizvoljna. Koliko čitača toliko tumača!

Danas se smatra da je funkcija sna da briše pamćenje i filtrira naše iskustvo. Ali možemo li sa sigurnošću reći zašto sanjamo kada još uvek ne znamo ni zašto uopšte spavamo? Dok nauka ne da konačan odgovor na ovu dilemu možemo nahraniti radoznalost zaključkom jednog od najvećih izučavalaca spavanja Alana Rehtshafena: "Ukoliko spavanje ne služi apsolutno vitalnoj funkciji to je onda najveća greška u evolucionom procesu koji je priroda ikada napravila."

Dušica Ćoćić