NAUKA KAO ŽIVOT

Akademik Nikola Tasić
Strast otkrivanja praistorijskog Balkana

Akademik Nikola Tasić je, posle Milutina Garašanina i Dragoslava Srejovića, treći arheolog, generalni sekretar SANU, u poslednje tri decenije. Prisustvo arheologa u upravnom aparatu Akademije posebno je zanimljivo. Reč je o naučnicima koji su po prirodi svoga posla dinamični i dobri organizatori. U ovom slučaju, reč je i o najvećim imenima srpske arheologije.

Evo me, konačno, i u kancelariji generalnog sekretara Akademije, na koju se još nisam navikao - počinje kazivanje o svom životnom i naučnom putu akademik Nikola Tasić. - Karijeru sam počeo u jednoj neuglednoj suterenskoj kancelariji zemunskog Zavičajnog muzeja. Ta moja prva kancelarija bila je samo jednom zavesom odeljena od publike. U njoj sam, često i krišom, kao kad đaci ispod klupe čitaju stripove, listao literaturu i spremio doktorat. Sledeća moja kancelarija, pre bi se moglo reći depo, bila je u Muzeju grada Beograda. Kao direktor Akademijinog Balkanološkog instituta imao sam lepu i prostranu kancelariju na četvrtom spratu, ali je ona prokišnjavala. A onda sam na kraju radnog veka uleteo u direktorsku fotelju Veljka Petrovića, u Narodnom muzeju, u kojoj je pre Veljka sedeo Milan Kašanin, a posle Lazar Trifunović. Osećao sam se nekako vrlo važan i značajan. Ne možete da sedite u toj fotelji, a da svojim radom budete prema tim imenima ravnodušni.

Kao đak čuvene kragujevačke gimnazije, pripadao je generaciji iz koje je veći broj, kod nas i u svetu, napravio briljantnu karijeru (Borivoje Mikić u programu NASA, Dragoslav Srejović, Svetozar Stojanović, Latinka Perović, Milan Vukos, arh. Žunković) - bio je dobar matematičar i zanimao se za vazduhoplovstvo i brodogradnju. Položio je prijemni ispit na Mašinskom fakultetu kod "strašnog" Radivoja Kašanina i započeo studije čiste matematike. Ali, jedan susret sa gimnazijskim drugom Srejovićem, tokom prvog semestra, sve je promenio u njegovom životu.

- Pripremao sam ispit iz nacrtne geometrije, a Srejović je listao neku Istoriju umetnosti na nemačkom. Uzmem knjigu u ruke, gledam i vidim da je mnogo zanimljivija od onoga što ja trenutno učim. Srejović mi kaže da mogu da se prebacim na arheologiju, položim prijemni i završim studije za tri i po godine. Vratim se u Kragujevac, u Muzej, gde sam proveo osam meseci, do odlaska u vojsku.

Vinča - horizont sa jamama iz bakarnog i bronzanog doba

Šta je presudilo da Nikola Tasić krene putem arheologa-praistoričara? Pre svega, njegov doktorat "Badenski i vučedolski kompleks u Jugoslaviji". Doktorat je brzo bio objavljen i dobro ocenjen. Malo je arheologa doktoriralo u to vreme.

- Moja studentska ljubav je bila paleolitska umetnost - kaže akademik Tasić. - Ali, baviti se umetnošću francuskih i španskih pećina u Beogradu, u vreme kada je stručna literatura bila oskudna a mogućnosti putovanja gotovo nikakve, bila je samo pusta želja. Antička arheologija, posebno rimska, nije me privlačila. Zato sam se okrenuo našem tlu i praistorijskim kulturama koje su imale šta da kažu ostalom svetu: od Lepenskog vira, neolitskih kultura, početka metalurgije, preko nastajanja paleobalkanskih plemena do njihovog utapanja u rimske provincije. Na tome sam ostao celog radnog veka. Eto, i sada se sa kolegama Bruknerom i Jovanovićem vraćam temi koju smo obradili pre više od trideset godina u "Preistoriji Vojvodine". Želja nam je da iz sadašnjeg ugla preispitamo naše zaključke, uključimo nove rezultate koje su pružila mnoga iskopavanja u Vojvodini i susednim oblastima. I naravno, želja nam je da bude objavljena na engleskom jeziku, moderno opremljena sa kvalitetnom i raznovrsnom dokumentacijom.

Postolje za urnu - bronzano doba - Dubovac kod Vršca

Trajna vrednost

Naučni radovi akademika Nikole Tasića obuhvataju sve periode preistorijske arheologije između Karpatskog bazena i Egejskog mora. Knjige: Jugoslovensko Podunavlje od indoevropskih seoba do prodora Skita, Preistorija Vojvodine (sa B. Bruknerom i B. Jovanovićem) i treći tom petotomne Preistorije jugoslovenskih zemalja (sa Stojanom Dimitrijevićem i B. Jovanovićem), prema Garašaninovoj oceni, "trajna su vrednost u našoj nauci". Studija Kulturen der Fruhbronzezeit des Karpatenbeckens und Nordbalkans (sa stručnjacima iz Mađarske, Poljske i Čehoslovačke) jedina integralno proučava prostor Karpatskog bazena i jugoslovenskog Podunavlja (centralnog Balkana) kao "kontaktne zone između srednjoevropskih i egejskih kultura". Akademik Tasić je inicijator i urednik ovog kapitalnog izdanja i autor tekstova o našem prostoru.

Samo od materijala sa iskopavanja koja je vodio Nikola Tasić na gotovo četrdeset nalazišta moglo bi se napisati desetine magistarskih i doktorskih radova. Vinča, Gomolava, Belegiš ili Gradina (na Bosutu) samo su neka od njih. Ogroman fond arheoloških predmeta, otkrivenih zaslugom Nikole Tasića, pohranjeni su u muzejima širom Srbije.

- Osetim ponos kad posle deset do petnaest godina odem, na primer, u Kruševački muzej, i vidim koliko ima praistorijskog materijala u vitrinama sa mojih iskopavanja. Dosta tog materijala ima i na izložbama u Boru, u Kragujevcu, u Kosovskoj Mitrovici i drugim muzejima. Zadovoljstvo arheologa je strast otkrivanja. Pre dve godine, u Vinči sam se ponovo spustio u jamu sa osećanjem uzbuđenja koje sam imao kao tridesetogodišnjak. Zagolicala me je misterija deset posuda nađenih na istom mestu, sačuvanih u poretku u kojem su i bile postavljene. Centralna je bila najveća, a oko nje su bile poređane ostale. Nesumnjivo da je reč o kultnom mestu.

Iz Mikene u Podunavlje

Bliži se gotovo čitav vek kako Vinča zaokuplja arheološku nauku. Kada se nije iskopavalo, publikovana je građa. Akademik Tasić naglašava distinkciju Vinča - nalazište i Vinča - kultura.

- Vinčanska kultura je fenomen, ona se sreće na velikom prostoru od južne Mađarske, zapadne Rumunije, zapadne Bosne, preko centralne Srbije do Makedonije. To je stilski toliko prepoznatljiva kultura da istraživač nema dileme prilikom kulturne valorizacije iskopane plastike, keramike ili drugih predmeta. Moglo bi se reći da je to prva velika integracija ovog dela Evrope, koja se desila još krajem petog milenijuma pre nove ere. Savremenim jezikom rečeno, neka vrsta i etničke integracije - naglašava akademik Tasić.

Gomolava kod Hrtkovaca deo neolitske nekropole

Kako je izgledao Balkan iza "zavese" istorije, koje je stanovništvo ovde živelo, u kojoj meri je moguće govoriti o etnogenezi, migracijama...

- Kada se iz vremena pisano istorije gleda na tu daleku prošlost - ističe naš sagovornik - ne možemo govoriti o narodima u smislu koji taj pojam ima danas. Reč je više o plemenima. Ne možemo da govorimo o nekakvim državama u administrativnom smislu, kao kod Tračana, koji nastanjuju teritoriju blisku Grcima. U neolitu, u vinčanskoj ekumeni je to nemoguće, ona je predstavljala, jednostavno, jednu jedinstvenu ali amorfnu populaciju. Veće promene nastaju pronalaskom bakra i zlata i naročito pojavom stočara, koji vremenom asimiluju ili potiskuju zemljoradničko stanovništvo. Stočarstvo je najstarija akumulativna privredna grana. Pronalaskom bakra i pojavom stočarstva dolaze i novi običaji, stvaraju se manji ili veći ekonomski centri. Pretpostavlja se da su još od drugog milenijuma stanovnici iz Mikene dolazili u pojedine centre u Podunavlju i naročito u Transilvaniji u potrazi za zlatom. Oni su donosili svoja saznanja i tekovine, o čemu svedoče isti ornamenti na koštanim predmetima kao onim nađenim u Mikeni.

Akademik Nikola Tasić je najveći broj svojih projekata realizovao pod okriljem Balkanološkog instituta, u kome je paralelno prešao dva puta: jedan stručni, od naučnog saradnika do naučnog savetnika i profesora univerziteta i, drugi, rukovodeći, od naučnog sekretara do pomoćnika direktora i direktora. Osnivanje Instituta, kako je primetio Milutin Garašanin, "predstavlja prekretnicu u naučnom radu Nikole Tasića". O tome akademik Tasić veli:

Gomolava 1975. - obrada keramike

Muzeji kao mesta učenja i igre

Mesto direktora Narodnog muzeja Beograda bila je poslednja aktivna služba Nikole Tasića u radnom odnosu, posle čega je oti-šao u SANU na mesto generalnog sekretara. U Muzeju se zadržao blizu dve godine sa željom da sprovede jednu svoju davnašnju ideju. - Prihvatio sam se ovog posla - veli nam - sa namerom da ovu uspavanu lepoticu pokrenem, da postane ono što joj ugled nalaže - da bude reprezentativna nacionalna kulturna institucija. Da dobije svoj lepši spoljni i unutrašnji izgled, što podrazumeva rekonstrukciju zgrade, reorganizaciju, stalnu postavku, modernu i reprezentativnu. Vizija je podrazumevala i izmenjen odnos na relaciji Muzej - posetioci. - Umesto sterilnih i neinventivnih postavki izložbi, cilj bi morao biti kako vratiti mlade u Muzej - naglašava Tasić - ali ne zato što ih na to teraju profesori na ekskurzijama ili u školama, već zato što oni to žele. Posete muzejima treba da budu igra i mesto zabave kroz koju se uči i obrazuje publika. Pred vitrinama bi se poigrali mladi ljudi kompjuterima jer im je ova moderna sprava bliska i razumljiva. Prema mišljenju akademika Tasića, Narodni muzej, umesto da ubrza korak sa svetom i novim tehnologijama, i dalje tapka u mestu. Njegove kolekcije, koje su samo manjim delom bile dostupne posetiocima, predstavljaju sam vrh evropskog kulturnog nasleđa.

- U mom stručnom i naučnom poslu stvari su se dešavale najčešće igrom slučaja. Mislim da je kod većine tako. Slučajno sam došao na studije arheologije, slučajno sam otišao u Zemunski muzej, igrom slučaja se taj muzej spojio sa Muzejom grada Beograda, gde sam mogao da se ozbiljnije posvetim nauci, s obzirom na to da sam već bio doktorirao i imao ambiciju da u arheologiji ostavim nekog traga. Kada je istoričar Vasa Čubrilović osnivao Balkanološki institut, među malobrojnim prvim njegovim saradnicima bio sam i ja. Bilo je arheologa u Narodnom muzeju, na Katedri, Arheološkom institutu i nekim zavodima, koji su želeli da dođu u ovu novu naučnu ustanovu, ali se profesor Čubrilović odlučio za mene. Bio sam ponosan time. Imao sam već tada nekog organizatorskog iskustva budući da sam vrlo rano postao predsednik Arheološkog društva Jugoslavije i urednik nekih knjiga. Čubrilović je bio pravi despot u pozitivnom smislu, nije trpeo da se njegova reč ne poštuje, a sastanke je držao šetajući po kancelariji. Odmah nam je podelio zadatke: Miti Đorđeviću da proučava odnose među balkanskim narodima u devetnaestom veku, Dragoslavu Antonijeviću stočarska kretanja na Balkanu, a meni genezu praistorijskih kultura na ovom prostoru. Zahvaljujući Čubrilovićevom autoritetu u Akademiji, Institut je brzo stao na noge i postao konkurentan mnogim srodnim institutima.

Sadašnji generalni sekretar Akademije navodi da se od prof. Čubrilovića naučio širini gledanja na zbivanja, a balkanologija i jeste takva nauka. Nešto što je Antonijević radio u etno-logiji, koristilo je u arheologiji. Mnogo je, kaže, naučio i od sledećeg direktora Instituta, svog prethodnika na toj funkciji, profesora Radovana Samardžića, velikog istoričara i pisca, koji je po svemu bio Evropejac i veliki naučnik, takođe i od Alojza Benca iz Sarajeva i docnije Milutina Garašanina (prvo je bio njegov oponent, a potom su postali prijatelji).

- Samardžić je bio čovek koji je dominirao svojom erudicijom i svojim zanimljivim pripovedanjem. Bilo je zadovoljstvo sedeti u njegovom društvu. Kako je govorio, tako je i pisao - kaže o ovom vrsnom istoričaru Nikola Tasić.

U Spomenici povodom tri decenije Balkanološkog instituta, o autoru "Pisaca srpske istorije" piše: "Po jezgrovitosti često su to enciklopedijske jedinice, a po izlaganju eseji" završava-jući svoje slovo ocenom da je Samardžić i danas ostao savest saradnicima Instituta, kao "neko čijim dometima treba težiti".

Miks balkanskih naroda

U članku "Balkanologija pre Balkanološkog instituta" Nikola Tasić rehabilituje stari Balkanski institut u Beogradu koji su 1934. godine osnovali Ratko Parežanin i Svetozar Spanaćević, a naučno utemeljili Milan Budimir i Petar Skok, a koji je prestao da radi sa nemačkom okupacijom 1941. "Tok balkanske nauke je nasilno prekinut, ali ideološki razlozi su onemogućili uspostavljanje veze između starog i novog instituta". Program starog je umnogome "išao ispred svog vremena", naročito kad je reč o "balkanskom jedinstvu i potrebi saradnje među balkanskim narodima".

Da li je to jedinstvo uopšte moguće u okolnostima kontinuiranog pritiska "evropskog duha" na "samoniklu balkansku kulturu", kako je govorio Parežanin? Generalni sekretar SANU kaže da nedostaje ili je nedostajalo uzajamno razumevanje i poštovanje među balkanskim narodima.

- Ne treba se zatvarati u sopstvene granice i glorifikovati sebe, tražeći svoje korene u dubokoj prošlosti. Neretko ćemo čuti da Rumuni vode poreklo od Dačana, Albanci od Ilira, Bugari od Tračana, a Makedonci od Aleksandra Makedonskog. Ni mi,Srbi, nismo ništa bolji od njih kad glorifikujemo sebe. Ne treba zaboraviti da su slovenska plemena došla na Balkan izmešana sa drugim plemenima, a ovde su zatekla autohtono stano-vništvo.. Došlo je do dva nivoa mešanja: prvo međusobno, a zatim sa starosedeocima - predrimskim stanovnicima.. Tako je napravljen miks balkanskih naroda i nema na ovim prostorima čistih nacija, jednog antropološkog tipa, kako bi rekao Cvijić. Ti narodi treba da se zovu svojim imenima jer su se kasnije konstituisali, pogotovo u feudalizmu, kao posebni narodi. Međutim, gledano etnički, svi ti današnji narodi su u dobroj meri izmešani. U Bugarskoj ćete čuti narodne pesme kakve se čuju u Srbiji, ili u Makedoniji grčki melos, koji nam je toliko blizak iako ne znamo značenje reči... Ja sam za mešanje etničkih grupa, jer je dokazano da su deca iz takvih brakova fizički i intelektualno jača. To je biologija. Kada se Vranje oslobodilo od turske uprave, sišli su u grad sa okolnih planina stočari neslovenskog porekla.Naglo je porastao natalitet a time i intelektualni potencijal stanovništva i ovaj grad je dao nekoliko izuzetnih ljudi srpskoj kulturi i nauci.

Pozitivna zavist

Milutin Garašanin je u jednom prigodnom članku, pre desetak godina, izneo ocenu o Tasićevom radu (Balcanica XXIII, 1992), rekavši da sa grupom naučnika "čini most" između prve generacije školovanih srpskih arheologa i mlađih istraživača. "Mihailo Valtrović je prvi počeo ozbiljno da vrši iskopavanja, ali istorija arheologije, u Srba počinje sa Milojem Vasićem. Vasić je otac srpske arheologije. Imali smo sreću da nam je Miloje Vasić i predavao. Taj prvi krug srpskih arheologa i nije bio homogen. Nikola Vulić je bio više naklonjen klasici, epigrafiji, numizmatici i klasičnoj arheologiji, Mile Grbić je pripadao razdoblju između dva svetska rata. Neki od njih (Branko Gavela, Milutin i Draga Garašanin, Mirjana Ljubinković ) stoje nekako na prelazu iz prvog u drugi krug. Kada govorimo o arheologiji kod nas, govorimo o borbi generacija", smatra Tasić .

- Naša grupa, mlađa od Garašaninove, želela je da se potvrdi i više gledala u čemu stariji greše, kako bi pokazali da sve nije tako idealno kako oni misle. To je bila konfrontacija sa grupom koja nam je prethodila. Zatim je došlo do konfrontacije unutar naše generacije. Među nama se - podvlači Tasić - vodila žestoka bitka, iako smo bili prijatelji i to ostali do danas. Svako je na onog drugog gledao sa zavišću ako je napisao knjigu ili objavio članak u stranom časopisu, a on nije. Bila je to pozitivna konkurencija koja je vukla celu generaciju napred. Naravno, u drugoj polovini našeg puta izdvojio se Srejović, zahvaljujući svojoj ogromnoj erudiciji. Mi smo se trudili da ga ukorak pratimo, da mu se približimo što je više moguće i ne dozvolimo da nam previše umakne. To je stvorilo jednu generaciju diplomiranih arheologa, sredinom pedesetih, koji su dali značajne rezultate u našoj nauci, posebno praistoriji i antici (akademici Vladislav Popović i Bogdan Brukner , zatim Borislav Jovanović, Ljubica Zotović, Maja Parović-Pešikan, Predrag Medović).

Poslednjih godina, međutim, smenom generacija oseća se oseka, pose-bno na Katedri za arheologiju Filozofskog fakulteta. Samo dva redovna profesora, od kojih je jedan anropolog, nedovoljno je za katedru kojom su vladali Vasić, Garaša-nin,J.Kovačević,A.Cermanović-Kuzmanović. Optimizam uliva grupa mlađih naučnika, pretežno docenata, koji u ovom trenutku rade u Srbiji, koristeći najsavremenije metode naučnih istraživanja, stvarajući nove programe za kompjutersku obradu, od kojih su neki već dobili mesto u evropskoj arheologiji.

Miloslav Rajković
Fotografija: Z.Štromar