ISTORIJA

Zagonetke srpske prošlosti
Crna i crvena Apisova ruka

Zašto je obnovljen "Solunski proces"?
Do danas nije poznato gde su nestala dokumenta i kakve su posledice ovog suđenja? Duboki i zapetljani tragovi "Crne ruke" u gotovo svim važnijim događajima srpske istorije u prvoj polovini prošlog veka. I Moša Pijade "crnorukac"?

Dragutin Dimitrijević - Apis

Tajna organizacija srpskih oficira "Ujedinjenje ili smrt", poznata i kao "Crna ruka", osnovana je 9. maja 1911. sa ciljem oslobađanja i ujedinjenja svih srpskih zemalja. Svojevrsni ustav organizacije predviđao je da se ta borba ima povesti revolucionarnim putem, te da su sva sredstva u njoj dozvoljena. Jezgro "Crne ruke" činili su pripadnici one grupe zaverenika iz 1903. iz koje su regrutovani neposredni izvršioci pogubljenja kralja Aleksandra i kraljice Drage. Svakako, najupečatljivija ličnost među njima i suštinski lider organizacije bio je pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Čovek svog doba, nacionalni idealista, vojnik od glave do pete, Apis je imao bezmalo legendarnu biografiju. Pored učešća u Majskom prevratu i mnogo čega drugog, pripisuje mu se i organizacija dva atentata: onog u Sarajevu, izvršenog na Vidovdan 1914. i jednog manje poznatog i neuspelog atentata na srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića 11. septembra 1916. kod mesta Ostrova, u pozadini Solunskog fronta. Sarajevski atentat, u kome je ubijen austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand poslužiće kao povod za početak Prvog svetskog rata. Pucnji na automabil regenta Aleksandra, ispaljeni dve godine kasnije, označili su početak konačnog obračuna dva srpska politička koncepta, između kojih se godinama vodila žestoka borba iza kulisa. Ishod te borbe bio je, možda, odlučujući za dalji tok srpske istorije.

IZGUBLJENI RUKOPIS

Atentat na princa Ferdinanda u Sarajevu

Poznato je da su Apis i grupa njegovih pouzdanika uhapšeni krajem 1916. u Solunu. Protiv njih je provedena sudska istraga u cilju rasvetljavanja atentata kod Ostrova. Tom prilikom je na regentov automobil ispaljeno više puščanih plotuna. Rečena sudska istraga, poznata kao Solunski proces, vođena je od 2. aprila do 5. juna 1917. i završena je proglašenjem krivice optuženih za dela pripremanja državnog udara, u maju 1914. i za atentat na regenta Aleksandra. Od devetorice optuženika osuđenih na smrt ta, prvobitno izre-čena kazna, izvršena je nad trojicom. Među njima je bio i pukovnik Apis. Sva trojica su streljana u Solunskom polju, 26. juna 1917.

Trideset i šest godina kasnije, u proleće 1953, kad su i Apis i "Crna ruka" bili već odavno zaboravljeni, odlukom Aleksandra Rankovića, sa-veznog ministra bezbednosti i drugog čoveka tadašnje FNRJ, dolazi do obnove Solunskog procesa, tokom koje će optuženi iz 1917. biti rehabilitovani, a nesumnjivo izvršeni atentat kod Ostrova predstavljen kao konstrukcija i povod za politički obračun. Za verovati je da je glavni inicijator obnove procesa bio Moša Pijade, svojevremeno blizak krugovima oko Apisa, a možda i pripadnik "Crne ruke". Pijade je bio stalni saradnik u dnevnom listu "Pijemont", glasilu "crnorukaca", koje je izlazilo od 1911. do 1915. Kao akademik, bio je i mentor na odbrani doktorske disertacije Apisovog sestrića Milana Živanovića, održanoj ubrzo po okončanju obnovljenog procesa i propraćenoj do tada neviđenom medijskom pompom. Povrh svega Akademija je Živanovićev rad 1955. godine objavila kao svoje posebno izdanje.

Regent Aleksandar Karađorđević u svečanoj uniformi, snimak iz 1909.

Hapšenje Gavrila Principa

Obnova Solunskog procesa nije, međutim, mogla biti motivisana isklj-učivo Pijadinom naklonošću prema Apisu i njegovim sledbenicima. Morao je postojati i politički motiv. Komunističke vlasti su, rehabilitacijom crnorukaca želele da dodatno kompromituju Karađorđeviće i Pašićeve radikale. S tom namerom, a u skladu sa ideološkim potrebama i nazorima vremena, Apis i drugovi su na obnovi procesa predstavljeni kao časni vojnici i borci za Jugoslaviju, koji su pali kao žrtve monarhizma i despotske prirode starih vlastodržaca. Takva interpretacija korena sukoba Aleksandra i Apisa bila je jedino uklopiva u ideološki kontekst druge Jugoslavije i u potrebu njenog establišmenta, koji je nastojao da sve protivnike predratnih vlasti predstavi kao neosvešćene preteče socijalističke revolucije.

Postojeći podaci i indicije upućuju, međutim, na zaključke o sasvim drugačijoj ideološkoj prirodi Apisove organizacije.

Među svedocima se na obnovi procesa našao i čovek po imenu Dragiša M. Stojadinović. On se, uprkos očiglednoj nameri suda da dokaže nevinost optuženika iz 1917. uporno držao stava da je atentata kod Ostrova zaista bilo. Stojadinović je tokom Prvog svetskog rata bio šef foto sekcije policijske uprave pri Vrhovnoj komandi srpske vojske. Bio je zet ministra unutrašnjih dela Ljube Jovanovića Patka, rukovodioca zvanične istrage o događajuma vezanim za atentat na regenta. Stojadinović je, otuda, važio za uticajnu i dobro obaveštenu osobu. Po završetku rata, 1921. i 1922. godine, zajedno sa istoričarem dr Jovanom Radonićem, Stojadinović je boravio u Berlinu, pregledajući poverljive arhive nemačkog ministarstva spoljnih poslova i vršeći ispise nekih dokumenata. Na osnovi tih dokumenata pripremio je obimno istoriografsko delo pod naslovom “Srbija i Nemačka u Prvom svetskom ratu”. Rad na ovoj studiji završen je tek 1935, a autor nikada nije uspeo da je objavi. Nekadašnji komita u Makedoniji i radikalski poslanik u više saziva skupštine Kraljevine SHS, Stojadinović će provesti tri godine u zatvoru zbog saučesništva u pokušaju atentata na svog prezimenjaka i tadašnjeg premijera Milana Stojadinovića. Ni po izlasku iz zatvora,1938. kao žestokom protivniku politike kneza Pavla, nije mu bilo omogućeno da objavi svoje delo. Onda su došli rat i okupacija, a za njima oslobođenje i novo vreme, u kome se nije rado gledalo na bivšeg komitu i radikala. Ipak, 1952. Stojadinović je poslednji put pokušao da publikuje svoj rukopis, ponudivši ga Srpskoj akademiji nauka. Akademija je tim povodom oformila tročlanu komisiju, koja ga je 27. juna 1953. kratkim dopisom obavestila da njegov rad ne može da bude primljen. Predsednik komisije je bio niko drugi do Moša Pijade.

Moša Pijade sa Titom u predratnoj tamnici: Pijade je još tada bio u vezi sa "crnorukcima"

Nekoliko meseci ranije, u Stojadinovićev beogradski stan upada policija, koja pod izgovorom da traži oružje vrši pretres i zaplenjuje veliki broj originalnih dokumenata i rukopis knjige "Srbija i Nemačka u Prvom svetskom ratu". Rukopisu se od tada gubi svaki trag. Danas je dostupan samo deo dokumenata koje je Stojadinović kori-stio i oni se nalaze u Istorijskom mu-zeju Srbije. Uprkos svemu, osnovna teza Stojadinovićevog dela je poznata. Njen sadržaj nije odgovarao svetlu pod kojim je Apis trebalo da bude predstavljen drugoj Jugoslaviji, jer ga je prepoznala kao "nemačkog čoveka", posvećenog ubeđenju da se srpsko pitanje može rešiti samo uz oslonac na Nemačku. Da li je to bilo poznato organizatorima Solunskog procesa i da li je upravo iz tog razloga Apis morao da umre? Možda bi pronalazak Stojadinovićevog izgubljenog rukopisa mogao da pruži odgovor i na ovo pitanje.

Boris Naumović