FIZIKA

Pitanja na koja nauka još nema odgovore
JoŠ smo bebe vasione

Da li su naučnici već u stanju da stvore "crnu rupu"? Koliko još svetova postoji istovremeno sa našim? I naučnici veruju u mogućnost spasenja. Univerzum ne postoji - postoje multiuniverzumi. Kako je najavljen dolazak života? Ko su pravi bogovi kosmosa? Šta je uopšte stvarnost?

Većina fizičara više ne veruje da postoji univerzum: Mičio Kaku

Između teorijskih fizičara i biotehnologa vodi se mrtva trka. I jedni i drugi se nadaju da će prvi skinuti pečate sa biblijskih sedam tajnih odaja, u kojima se kriju odgovori o poreklu i svrsi života - ljudskog i kosmičkog. Biotehnolozi su u izvesnoj prednosti. Svoj predmet istraživanja, čoveka, imaju na dohvat ruke. Veruju da će već za nekoliko godina moći da potpuno protumače svih 100.000 ljudskih gena povezanih sa više od tri milijarde hemijskih parova.

"Fizičari pokušavaju da formulišu "teoriju o svemu," bave se pretpostavkom da postoji čak 11 dimenzija, razvojem kompjutera za sledeću generaciju robota i spekulišu o civilizacijama koje su milionima godina ispred nas", kaže Mičio Kaku, autor bestselera "Posle Ajnštajna", "Hipersvemir" i "Vizije" i ko-osnivač teorije stringova. Ekskluzivno za "Planetu", Kaku je pokušao da protumači neke od osnovnih dilema moderne nauke, posebno teorijske fizike.

PLANETA: šta smatrate osnovnim izazovima moderne fizike?

KAKU: Postoji nekoliko glavnih problema. Profesionalno, ja se bavim teorijom superstringova ili, kako je sada zovu, M-teorijom, a naš cilj je da se dođe do jedne jednačine, možda ne duže od nekoliko santimetara, koja bi nam pomogla da razumemo "Božanski um", kako je govorio Ajnštajn. Drugim rečima, potrebna nam je jedna elegantna teorija, jedinstvena slika o silama koje vladaju univerzumom. Danas, posle dve hiljade godina istraživanja prirode materije, mi fizičari verujemo da postoje četiri osnovne sile koje vladaju univerzumom. Neki fizičari pretpostavljaju da postoji i peta, jedna vrsta paranormalne ili psihičke sile, ali do sada nismo našli dokaze koji bi potvrdili da peta sila postoji.

Do sada, svaki put kada bi smo ovladali nekom od ovih sila, u ljudskoj istoriji bi dolazilo do značajnih promena. Početkom sedamnaestog veka, kada je Isak Njutn otkrio tajnu gravitacije, stvorio je i mehaniku. Njegovi zakoni i njegova mehanika, predstavljali su osnovu za otkriće prve parne mašine, a potom i čitave industrijske revolucije, kao jedne od najvećih revolucija u ljudskoj istoriji.

Druga velika sila je elektromagnetska sila; to je sila svetlosti, elektriciteta, magnetizma, interneta, kompjutera, tranzistora, lasera, mikrotalasa, x-zraka i drugog, dakle većine onih otkrića kojima će kasnije upravo vaš Tesla dati ogroman doprinos.

Zatim, 1860, Džejms Maksvel, fizičar sa Kembridž univerziteta, konačno je "Maksvelovom jednačinom" doprineo shvatanju dinamike svetlosti.

Zahvaljujući tome ušli smo u elektronsko i informativno doba, čime je civilizacija dobila sasvim novi tok. Danas je teško poverovati da Njutnova i Ajnštajnova jednačina nisu duže od dva santimetra. Ni Maksvelova jednačina nije ništa duža. Na majicama koje se mogu kupiti na Berkelej univerzitetu, duhovito je opisana sledećim rečima: "U početku, Bog reče da je četvorodimenzionalno razdvajanje neke antisimetrije jednako nuli, i bi svetlo, i bi dobro."

Tako je, dakle, ovladavanje prvim dvema silama, omo-gućilo industrijsku i informativnu revoluciju.

Poslednje dve su slaba i jaka sila jezgra. Preko ovog otkrića, odnosno Ajnštajnove jednačine E=mc2, uspeli smo da do-kučimo tajne zvezda. Mnogi ljudi veruju da će daleko u budućnosti ljudska rasa moći da crpi energiju Sunca, koja je inače fuziona energija, pa i fuzionu energiju na Zemlji, a uz pomoć fuzionih reaktora na morsku vodu, čime bi se izbeglo stvaranje opasnog nuklearnog otpada.

Dakle, ovladavanje ovim silama dovelo je do nove revolucije u ljudskoj istoriji.

Delić sekunde pre "velikog praska" univerzum nije bio veći od običnog klikera: univerzum na slici je prikazan u razmeri 1:1

Danas su fizičari pred još složenijom zagonetkom, a to je ujedinjenje sve ove četiri sile u jedinstvenu teoriju. Prva sila, gravitacija, predstavljena je Ajnštajnovom opštom teorijom relativiteta, koja nam je pomogla da protumačimo "veliki prasak", "crne rupe" i širenje univerzuma. To je teorija o jednom vrlo velikom svetu, o mekom prostorno-vremenskom svetu koji izgleda kao ogroman prekrivač ili zategnuta mreža na trambolini.

Druga, kvantna teorija, je potpuno suprotna. Ona nam je omogućila da razumemo jedinstvo elektromagnetske, slabe i jake sile jezgra. Međutim, ona opisuje jedan vrlo mali svet, zasnovan na sićušnim paketićima energije nazvanim "kvanti", ali za razliku od sigurnosti koju pruža Ajnštajnova jednačina, kvantna teorija se oslanja na verovatnoću događaja.

Ove dve teorije predstavljaju zbir svih naših saznanja o fizičkom univerzumu. Bilo koja jednačina kojom se opisuje univerzum uvek proizilazi iz jedne od ove dve teorije. Problem je u tome što su dijametralno suprotne jedna prema drugoj. Zasnivaju se različitim pretpostavkama, na različitim principima, i na različitoj matematici. Sadašnji napori fizičara su usmereni ka pokušaju da se dve teorije sažmu u jednu, čvrstu teorijsku postavku. Tokom proteklih nekoliko decenija u tome su se okušali svi giganti moderne nauke - i nisu uspeli. Na primer, Nils Bor, osnivač atomske fizike i kvantne teorije, nije čak ni verovao da je takvo ujedinjenje moguće. Jednog dana, Volfgang Pauli (Wolfgang Pauli), dobitnik Nobelove nagrade, držao je predavanje o svojoj verziji Jedinstvene teorije polja, a onda se, prema već legendarnoj anegdoti, iz poslednjih redova javio Bor i rekao: "Gospodine Pauli, mi iz zadnjih klupa mislimo da je vaša teorija suluda. Među-tim, ono oko čega se ovde sukobimo je pitanje da li je dovoljno suluda."

Danas većina fizičara deli mišljenje da će prava Jedinstvena teorija polja biti bizarna, fantastična, neverovatna, uvrnuta, jer sve "normalne" i razumne alternative do sada su razmotrene i odbačene.

Sada imamo i teoriju stringova, koja se zasniva na ideji da subatomske čestice u prirodi nisu ništa više od nota koje vidimo na tankim vibrirajućim žicama. Ako se žica potegne, elektron će se pretvoriti u neutrino. Ako se udarac ponovi, neutrino će preći u foton ili graviton, a posle dovoljnog broja pokušaja, vibrirajuća žica će mutirati u sve subatomske čestice.

Time bi se izuzetno olakšala dalja istraživanja, jer umesto praćenja hiljada čestica u atomskim akceleratorima, dovoljno je da znamo da su ono što ih proizvodi i pokreće, vibrirajuće žice.

Multiuniverzumi: jedna od vizija mogućeg zajedničkog života sa drugim svetovima

Sada, kada se ove žice sudare, one stvaraju atome i jezgra, a melodije koje možete zabeležiti na žicama odgovaraju zakonima hemije. Fizika se tako svodi na zakone harmonije koji se mogu prestaviti na vibrirajućim žicama. Univerzm je simfonija stringova ili harmoničnih žica. šta je, onda, Božanski um o kome je govorio Ajnštajn. Prema ovoj predstavi, Božanski um je muzika, rezonantna kroz čitav deseto ili jedanaesto-dimenzionalni hipersvemir. Otuda, naravno, odmah proizilazi pitanje, "ako je univerzum simfonija, ko je kompozitor?" To je već drugi problem.

PLANETA: U poslednje vreme se vrlo ozbiljno razmatra opasnost da neko na Zemlji, namerno ili slučajno, stvori veštačku crnu rupu. Da li takva mogućnost zaista postoji?

KAKI: Vi verovatno mislite na sve češće novinske tekstove u kojima se razmatra takva mogućnost. Sve je započelo sa jednim pismom upućenom uredniku Sajentifik amerikena (Scientific American) u kome je postavljeno pitanje da li bi akcelerator u Brukhevenu, na Long Ajlendu, mogao da stvori i crnu rupu koja bi progutala Zemlju. Priču su zatim preneli i drugi mediji i iznenada su fizičari širom sveta bili preplavljeni telegramima i e-mail-ovima sa istim pitanjem.

Međutim, lako je izračunati da kosmički zraci u našem okruženju poseduju daleko više energije od čestica koje mogu da proizvedu naši najmoćniji akceleratori, pa ipak tamo ne nastaju crne rupe. Da ne pominjemo i činjenicu da bi za stvaranje crne rupe bila potrebna masa neke gigantske zvezde, deset do pedeset puta masivnije od naše zvezde. Dakle, verovatnoća da se na Long Ajlendu stvori crna rupa ravna je nuli.

Oko svega toga postoji ipak jedna druga zanimljiva priča. Tu novu ideju opisao sam u rukopisu za moju sledeću knjigu, "Paralelni svetovi", pa će vaši čitaoci sada prvi put imati priliku da o tome nešto saznaju.

Istina je, u stvari, da mi, fizičari, više ne verujemo u univerzum. Sva naša velika saznajna očekivanja i nade okrenuti su ka ideji multiverzuma koja ima najviše sličnosti sa ključalom vodom. Voda ključa kada se stvore sićušne čestice ili mehurići i ubrzano počinju da se šire. Ako je naš univerzum mehurić u ključaloj vodi, onda se, verovatno, veliki prasak događa svaki čas. Ideja multiveruzuma je potpuno saglasna sa teorijom superstringova, u smislu da teorija superstringova sadrži milione rešenja, od kojih svako može da odgovora svakom pojedinačnom univerzumu. Tako, umesto da opisuje samo jedan i jedinstven univerzum, ona dopušta mogućnost postojanja ogromnog broja drugih univerzuma.

Iz tog ugla, izgleda nam jednostavnije i objašnjenje principa entropije. U našem univerzumu čini se kao da je postojala najava našeg dolaska. Uslovi za život su vrlo precizno postavljeni. Život i svest mogu da postoje samo u veoma uskom pojasu fizičkih parametara. Na primer, ako proton nije stabilan Univerzum će se raspasti na beskorisnu gomilu elektrona i neutrina. Ako imaju sasvim neznatno manju masu protoni će se takođe raspasti, a zajedno sa njima i svi naši DNK molekuli.

Uistinu, postoje stotine, možda hiljade, slučajnosti, srećnih slučajnosti, koje čine život mogućim. Život, a posebno svest, je veoma osetljiv. On zavisi od stabilne materije, kao što su protoni, koji milijarde godina postoje u stabilnoj sredini, pogodnoj za stvaranje autokatalitičkih molekula, sposobnih za samoreprodukciju, pa prema tome i da stvore život.

U fizici je izuzetno teško stvoriti takvu vrstu univerzuma.

Neophodno je da poznajete sve potrebne parametre, da umete da se snalazite i gradite matematičke modele, ali da imate i kuvarskog talenta kako bi od svega što vam je na raspolaganju uspeli da napravite takav univerzum koji će imati uslove za život.

Mi smo se upravo zbog toga oslonili na teoriju multiuniverzuma. Ona pruža mogućnost da se ovi problemi elegantnije reše, jer njoj ne smeta činjenica da paralelno postojimo sa mrtvim univerzumima. U drugim univerzumima proton nije stabilan. U drugim univerzumima se takođe dogodio "veliki prasak" ali zbog fizičkih uslova, vrlo niske temperature, nisu uspeli da nastave razvoj već su se pretvorili u "velike zamrzivače".

Drugim rečima, u multiverziji univerzuma, mnogi od univerzuma su zapravo mrtvi, "duše koje lutaju", i u tom pogledu naš svet je prava retkost.

U svetskim religijama, imao hrišćansko-jevrejsku ideju o instant postanju, kada je Bog rekao: "Neka bude svetlo". Ali u budizmu nailazimo na kontradiktornu filozofiju, po kojoj u univerzumu ne postoji vreme. On nije imao početak, nema kraj, on jednostavno jeste. On je večan.

U multiuniverzumskoj slici sveta ove dve ideje imaju zajednički imenitelj i mogu da postoje jedna pored druge. Ideja multiuniverzuma zasniva se na pretpostavci da u početku nije bilo ničega, ničega osim hipersvemira, možda deseto- ili jedanaesto-dimenzionalnog hipersvemira. Ali, zbog kvantnog principa, taj hipersvemir je bio nestabilan, događale su se promene, promene u ništavilu.

To znači da su i "mehurići" počeli da se formiraju u ništavilu. Ovi mehurići su brzo počeli da se šire i tako smo dobili uiverzum. Drugačije rečeno, hrišćansko-jevrejsko postanje sve vreme se događa u okvirima budističke ideje o nirvani, a kao posledica rađaju se multiuniverzumi.

Posebno je zanimljivo pitanje da li u tom mnoštvu univerzuma postoje univerzumi kao što je naš, a da pritom postoje neke nužne kvantne razlike. Pretpostavimo, na primer, da je neki kosmički zrak prošao kroz čerčilovu majku i da zbog toga čerčil nikada nije rođen. U takvom univerzumu, koji se za samo jedan kvantni događaj razlikuje od našeg, Engleska nikada ne bi imala tako dinamičnog lidera da je povede protiv Hitlera, a Hitler bi u tom slučaju osvojio i Englesku i čitav svet. Dakle, mi smo samo za jedan kvantni događaj dalje od mnogih univerzuma koji izgledaju sasvim različito od našeg, a ipak, nama fizičarima još nije jasno kako ovaj problem može da se reši.

Taj paradoks je vrlo blizak problemu takozvane "šredingerove mačke, za koji i dalje nemamo konačan odgovor. U bilo kojoj kvantnoj teoriji dopušta se mogućnost da atomi postoje na dva različita mesta u isto vreme ili u dva različita stanja u isto vreme. Zatim se pojavi Ervin Šredinger, osnivač kvantne mehanike, i postavi pitanje: recimo da mačku stavimo u jednu kutiju i da je mačka povezana sa posudom sa otrovnim gasom, da je posuda povezana sa čekićem, čekić sa Gajgerovim brojačem, a brojač sa uranijumom. Svi polaze od toga da uranijum treba objasniti principima kvantne teorije. Tako smo, u stvari, i došli do atomske bombe. Niko to ne poriče. Ali ako uranijum počne da se raspada, to će uključiti Gajgerov brojač, pokrenuti čekić, a čekić će razbiti posudu sa otrovnim gasom, mačka će uginuti. Pitanje je: da li je mačka mrtva ili živa? Verovali ili ne, da bi došli do odgovora, mi fizičari to proveravamo tako što sabiramo talasne funkcije mrtve i žive mačke. Otuda, naučno posmatrano, mačka nije ni mrtva ni živa. Ovo je možda jedno od najsloženijih pitanja u kvantnoj teoriji. Mnogi, čak i neki Nobelovci, lome koplja sa drugim Nobelovcima, jer suština problema je šta je uopšte stvarnost?

Da li stvarnost zaista može da postoji bez našeg prisustva i svedočanstva o tome? Ajnštajnu se takvo pitanje uopšte nije dopadalo. "Pogledajte Mesec", govorio je. "Da li Mesec postoji samo zato što ga miš posmatra?" U izvesnom smislu, izgleda da je baš tako. Prema kopenhagenskoj školi Nilsa Bora, posmatranje dokazuje postojanje.

Za sada, postoje najmanje dva načina da se ovaj problem reši. Prvi je zasnovan na takozvanoj Vignerovoj školi. Eugen Vigner (Eugene Wigner) je bio jedan od tvoraca atomske bombe i dobitnik Nobelove nagrade. I on je smatrao da je posmatrač neophodan uslov za postojanje svemira. Da bi univerzum nastao neophodna je serija posmatranja, pa je čak dopuštena mogućnost da postoji kosmički posmatrač, neka vrsta Boga, uz čiju pomoć univerzum prelazi u stanje postojanja.

Po drugoj teoriji, poznatoj kao "dekoherencija" ili teorija mnoštva svetova, univerzum je u stalnom procesu deobe. Tako da mi živimo u svetu u kome je mačka živa, ali postoji isti takav svet u kome je mačka mrtva. I tamo postoje ljudi kao mi i oni misle da je njihov svet jedini svet, međutim, u tom svetu mačka je mrtva. Dakle, pretpostavka je da mi sa tim svetom živimo istovremeno.

To takođe znači da verovatno postoji univerzum u kome mi nikada nismo rođeni, ali sve drugo je isto. To bi se moglo uporediti sa radiom. Kada sedite u sobi i slušate radio oko vas istovremeno postoji na stotine frekvencija. Međutim, vaš radio je podešen samo na jednu frekvenciju. U istom času u vašoj sobi su talasne funkcije dinosaurusa, drugih vanzemaljskih bića ili Rimskog carstva, jer ono nikada nije palo, pre 1.500 godina. Sve to zajedno postoji u vašoj sobi, ali, kao što u datom vremenu možemo da slušamo samo jednu radio stanicu, tako "biramo" i samo jednu stvarnost, onu u kojoj postojimo. "Kvaka" je u tome da mi sa drugim svetovima ne možemo da saobraćamo ili da uđemo u taj svet.

Ja, međutim, lično verujem da bi u jednom trenutku u budućnosti, to moglo da bude naše jedino spasenje. Poslednji kosmološki podaci pokazuju da se širenje našeg univerzuma ubrzava, a ne usporava, kao što smo ranije verovali, a to znači da ćemo za trilione godina od sada ući u doba velikog zamrzavanja, kada su temperature toliko niske da nijedno inteligentno biće neće moći da preživi.

To znači da bi do tada morali da naučimo da pravimo mašine kojima se može putovati kroz jedanaesto-dimenzionalni hipersvemir. Naravno, mi smo ovde još uvek u području čistih spekulacija, ali ako prihvatimo koncept teorije stringova, možda se nađemo na tom putu koji vodi ka spasenju.

PLANETA: Da li je realna mogućnost da postoje civilizacije koje su već sposobne za interdimenzionalna putovanja?

KAKU: U filmu "Matrix Reloaded" imate jedan zanimljiv pokušaj da se pruži odgovor na takvo pitanje. čitav film se zasniva na ideji paralelnih univerzuma.

Tehnologija koju vidimo u Matrixu mogla bi da odgovara naprednim civilizacijama tipa I i II. Kada mi fizičari istražujemo univerzum, naš cilj nije potraga za "malim zelenim" bićima u letećim tanjirima. Mi razlikujemo civilizacije po tome koliku količinu energije ispuštaju u okolinu, a na osnovu karakteristične frekvencije, i po tome znamo koliku količinu energije su u stanju da proizvedu. čak i da pokušaju da to prikriju, one bi, po drugom zakonu termodinamike, stvarale entropiju koju naši detektori mogu da registruju. Na osnovu ovih podataka ustanovljen je sistem klasifikacije. Tip I su planetarne civilizacije. One su u stanju da kontrolišu sve planetarne forme energije: vetrove, vulkane, zemljotrese, morske struje... Tip II su stelarne civilizacije, sposobne da ukrote i solarne vetrove, da menjaju položaj ili izazovu određene procese na zvezdama. Tip III su galaktičke civilizacije. One vladaju čitavim zvezdanim sistemom. Verovatno je da bi koristile "crne rupe" i zvezdana sazvežđa kao svoje izvore energije.

Između svakog od ovih razvojnih tipova postoji razmak od približno deset milijardi godina. Na osnovu takvog modela može da se izračuna u kojoj razvojnoj fazi bi neka civilizacija mogla da ostvari određeni tip tehnologije. Da bi bila u mogućnosti da prolazi kroz "zvezdane kapije" i putuje paralelnim univerzumima verovatno bi trebalo da dostigne nivo trećeg tipa civilizacije. Takva civilizacija može da se igra i "Plankovom energijom". Plankova energija ili energija od 1019 milijardi elektron volti, je energija pri kojoj prostorno-vremenska veza postaje nestabilna. Ako bi na šporetu trebalo da sa ovom energijom podgrejete lonac prostorno-vremenske supe, počeli bi da se stvaraju balončići od kojih bi svaki predstavljao po jednu novorođenu bebu univerzum.

U Matriksu je postavljeno još jedno zanimljivo pitanje: da li kompjuterizovane mašine mogu da stvore veštačku stvarnost? Za ovladavanje takvim veštinama potrebne su civilizacije koje su vekovima ili milenijumima ispred nas, na primer, civilizacije tipa I ili II.

Pre toga bi trebalo da rešimo problem pristupa i proširenja sopstvene memorije i da ispitamo koliko bi takve mašine mogle da budu opasne. Za sada, mislim da je tako nešto, kao što je pristup centralnom nervnom sistemu, nemoguće, bar za narednih stotinak godina. Trenutno, mi možemo da obavljamo samo neke primitivne eksperimente na mozgu. Za nas, naučnike, centralni nervni sistem je i dalje crna kutija. Mi nismo u mogućnosti da dopremo do centara za upravljanje osnovnim telesnim funkcijama, jer jednostavno nemamo šifru za pristup kičmenoj moždini ili mozgu.

PLANETA: Pretpostavljamo da bi u doglednoj budućnosti to moglo da otvori i drugi problem: opasnost da inteligentne mašine preuzmu kontrolu nad nama?

KAKU: Potencijalno, takva opasnost postoji. Međutim, za sada smo bezbedni jer naši roboti imaju inteligenciju bubašvabe. Oni ne poseduju ni minimum zdravog razuma, pa čak ne možemo da ih naučimo da prepoznaju predmete, da vide, da čuju i da razumeju dobijene podatke. Većina životinja ima više pameti od robota koje smo mi do sada napravili. Za nekoliko decenija možda ćemo moći da stvorimo robote pametne kao miševi, možda psi ili mačke. Međutim, kada mašine postanu opasne kao majmuni, mislim da ćemo morati da im ugradimo čipove koji bi ih automatski isključivali čim dobiju neku genocidnu pomisao poput robota u "Odiseji 2001".

Postoje, međutim, i drugi zanimljivi putevi razvoja. Na primer, razvoj nanotehnologije. Ona je još uvek u početnoj fazi. Sada ne možemo da stvorimo ni najprostiji niz atoma, ali u sledećim decenijama možda ćemo moći da stvorimo atomske uređaje koji će biti slični našim uređajima. Prvi od takvih uređaja su molekularni tranzistori. Nanocevi omogućavaju da stvorimo superčvrste materijale, ali nanotehnologija je još uvek u povoju i prerano je govoriti u kom pravcu će se dalje razvijati.

Međutim, u jednom području tehnologija je već učinila ogroman prodor, a to su minijaturni uređaji za posmatranje ili intervencije u našem telu: pilule veličine aspirina sa televizijskom kamerom koja može da snimi pojedine organe. Jednog skorog dana, zahvaljujući ovom dostignuću, hirur-ške intervencije će biti nepotrebne. Na isti način, atomskim preparatima, veličine krvnih zrnaca, dobićemo regularne "policijske snage" u organizmu, raspoređene unutar čitavog krvotoka i sposobne da blagovremeno otkriju i eliminišu viruse i druge uljeze, kao što su ćelije raka, na primer. Naravno, i ovo je još uvek samo naučna fantastika.

PLANETA: Posle svega što ste nam rekli, čini se da mi malo toga znamo, ali mnogo više sanjamo da saznamo. Da li mi zaista živimo u stvarnom svetu ili u svetu snova?

KAKU: Ako filozofski razmišljamo, uvek je moguće da zaključimo da je univerzum samo jedan san, naš san, da je naš razgovor sa prijateljima samo refleks problema koje smo prošle noći imali sa stomakom. Međutim, nauka se zasniva na ponovljivim dokazima. Kada pođemo na spavanje i sledećeg dana se probudimo, nema sumnje da smo zatečeni u istom univerzumu. Ma šta činili da izbegnemo neke neprijatne situacije, one nas neće mimoići. To je ponovljivost. Dakle, stvarnost, u čije postojanje mi verujemo, jeste ponovljiv eksperiment, ponovljiva pojava. Otuda, u principu, nikada ne možemo da odbacimo ideju da bi svet mogao biti san, ali, činjenica je da univerzum, takav kakav je, jeste ponovljiv univerzum.

Aleksandar Milinković