ETNOGRAFIJA

Svadbe
Iz sveta narodnih običaja i tradicije

Jesen stiže, ja se ne oŽenih

Kao što u Srbiji i danas opstaje sijaset veoma starih običaja koji prate čovekov život, od rođenja do smrti, tako se i mnoštvom običaja prate razni poslovi. U prošlosti je svadba, jedan od najvažnijih narodnih običaja, bila uslovljena čitavim nizom letnjih i jesenjih poljoprivrednih radova koji su se morali završiti da bi se pripremilo svatovsko veselje. Znalo se, kada se podigne letina i skloni na sigurno, te prođe senokos i oberu se vinogradi, nastaje vreme za svatovska veselja.

Danas je taj lep običaj (čak i na selu) donekle izgubio na značaju, a svadbe su sve ređe i sve više u poznijim godinama, jer se mladi žene i udaju pošto im prođe prva i druga mladost. Nekada je po selima bilo uobičajeno da se momci žene između 18 i 20 godina, a devojke udaju posle 16. godine, jer je momak u pravilu trebalo da bude stariji od svoje izabranice. Opšte pravilo nije se svuda poštovalo pa su zabeleženi slučajevi sklopljenih brakova između dečaka od 12 do 14 godina i primetno starijih devojaka, posebno u zadružnim i imućnim kućama koje su na taj način dolazile do dragocene radne snage. "U Lužnici i Nišavi ženili su i decu od 13 godina s devojkama od preko 20, pa se moglo desiti da su takve mladoženje njihove žene nosile na rukama", beleži jedan od najuglednijih etnologa prof. dr Borivoje Drobnjaković. Danas ne samo da nema takvih "venčavanja" već su i sklapanja brakova punoletnih osoba u mnogim delovima Srbije postala prava retkost. Tu nedavno mi je pričao matičar iz Azanje, kako se četrdesetih godina dvadesetog veka u toku jeseni venčavalo stotinak mladih parova, da bi u ova naša vremena on venčavao desetak parova u toku čitave godine. Treba naglasiti kako se u narodu sklapanje braka smatra kao kolektivan čin uspostavljanja veze između dve porodične zajednice, u kome učestvuje šira društvena zajednica jednog ili dva sela. Samo na taj način se može razumeti veliko angažovanje obe porodice u brojnim "poslovima" koje Drobnjaković izdvaja i sistematizuje u opšte rasprostranjene delove svadbe: pozivanje svatova, okupljanje i odlazak iz mladoženjine mladinoj kući, preuzimanje mlade, odlazak na venčanje u opštinu i crkvu, povraćaj svatova u mladoženjin dom, svečani obed, prikazivanje svatovskih i predaja mladinih darova, svođenje mladenaca, svadbeno jutro i isprćaj svatova. Običaj je u mnogim krajevima Srbije da se svatovi pozivaju na nekoliko dana pred svadbu. Buklijaš, mlađe čeljade iz mladoženjine kuće, s buklijom (čuturom) napunjenom vinom ili rakijom i okićenom peškirom i cvećem, ide po selu pozivajući svatove. U Kusiću (južni Banat) kod Bele Crkve, mladoženja s prijateljima i mladima iz rodbine dan uoči svadbe s okićenom flašom u ruci poziva svadbare, koji kite bukliju domaćim novčanicama i devizama. Obredom komanduje "žarač", okićen vencem ljutih crvenih paprika i sa bičem u ruci. On je kao i "čauš", "čaja" "buklijaš", "lažlja", upadljivo obučen i iskićen, da bi na sebe skrenuo pažnju "zlih očiju" i odstranio opasnost od mladenaca. Inače među svatovima najvažniji likovi su: kum, stari svat, dever (momkov mlađi brat) bajraktar, čauš i vojvoda. U svatovskom veselju učestvuju i "pjevačice", "pevice", "venčarice", "djeveruše", "enđe", "enđebule", - devojke koje prate mladu i pesmom zabavljaju svatove, zatim "kume", "počasne babice", "posnaše" i druge ženske zvanice koje prouzrokuju veliku viku i ciku, kako bi oterele nečiste sile od mlade. Ostali koji prisustvuju ovoj veseloj i bučnoj svetkovini su: "pustosvati", "oblaporuše", "čankolizi", "guzani". Kum i stari svat ("starojko") su "zakonici", svedoci u civilnoj i crkvenoj ceremoniji venčanja, kojima se na svadbenom ručku daje počasno mesto i ukazuje naročita pažnja. Za kumove su u prošlosti najčešće birani kršteni kumovi. Ranije je bio obavezan brak koji se zaključivao u verskim institucijama, a od stupanja na snagu građanskog zakona o braku, 1946. punovažan je samo civilni brak, dok je venčanje u crkvi prepušteno volji građana.

Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu, koja je nekada jahala na konjima ili se vozila fijakerima i čezama, predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka. Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu pojedinca imalla i rizik jer je to vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato su u ne tako davnoj prošlosti u odevanju mlade preovladavali veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitille i ogledalcem, da bi se (kako se verovalo) demoni uplašili svoje ružnoće. Ako bi se na putu iz jednog sela u drugo srele svatovske povorke mlade su se krile, pošto se verovalo da nevesta koja bude viđena takvom nezgodom neće "zagodiniti", već će umreti. Širom Srbije srećemo toponimske nazive kao što su "Svatovsko groblje". Po predanju to su mesta susreta dve povorke svatova koji su izginuli u tuči, ne želeći da propuste jedni druge. Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je vezana za nastanak "Đavolje varoši" u Kuršumliji. Bujice s planine Radan, u čijem se podnožju ona nalazi, odnele su porozne delove tla, a od otpornijeg materijala izgradile vitke stubove s kamenim "kapama". Dok je nauka ponudila objašnjenje tog prirodnog fenomena meštani okolnih sela o njemu raspredaju najčudnovatije priče i legendu o "okamenjenim svatovima". U stara vremena okupljali su se svatovi pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka gde je trebalo da se izabranici venčaju, a da niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu. Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni nesuđeni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

Danas, uobičajen obred venčanja u crkvi propraćen je propisanim pravilom, dok sam dolazak mladin u novi dom (posebno na selu) i sada prati niz običaja vezanih za narodna verovanja. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Iz tih razloga mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke "nakonjče" - malo muško dete - podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i uzima hlebove s kojim ulazi u kuću, gde daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.

Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi - ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadba se potom nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć. "Svođenje" ili "slaganje" mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom, koja bi znala osvanuti i na kućnom krovu, ako bi se to prohtelo kumu ili starom svatu.

U naša vremena najraskošnije su svadbe u krajevima gde žive Vlasi. One po tradiciji traju tri dana. Prvog dana, u subotu, je momačko i devojačko slavlje. Drugog, u nedelju, obavlja se ceremonija venčanja (civilna i crkvena) i proslavlja u mladoženjinoj kući, a trećeg dana, ponedeljak, igra se svatovsko kolo na seoskom trgu. U kolo se hvata oko hiljadu pozvanih gostiju, a roditelji mlade i mladoženje (prijatelji) s najbližom rodbinom, odlaze na Dunav da bi se, kako kažu "okupali", proveselili i zaigrali u vodi velike reke. Svadbena veselja su u Srbiji, od kako se pamti, završavala paljenjem vatre nasred ulice, te neumornim igranjem kola i rasecanjem jastuka, iz kojih se vadi i baca perje, da leti na sve strane.

Ilja Slani

Fotografije: Dragoljub Zamurović