PRIRODA

Simetrija je kosmički zakon

Pošto je verovao u simetriju kosmosa jedan fizičar je prorekao antimateriju – i bio je u pravu

Većina živih bića je simetrična, jer priroda razmišlja »praktično«

Godine 1932. prvi put su u kosmičkom zračenju otkrivene čestice antimaterije. Naučnici pretpostavljaju da je antimaterija nastala odmah posle velikog praska, istovremeno kada i materija. Do tog zaključka došli su vodeći se jednim potpuno zemaljskim iskustvom vezanim za simteriju. Naime, gotovo svako od nas je pravio dvorac od peska, a da bi ga napravio morao je na drugom mestu da iskopa rupu. Rupa i dvorac su prosta slika onoga što se moglo događati u samom početku stvaranja kosmosa.

Danas pojam antimaterije spada u opšte znanje, ali jedna druga teorija, koja se takođe zasniva na principu simetrije, još uvek čeka da bude potvrđena. Teoriju je prvi postavio francuski fizičar Žan Šaron. Po Šaronu u prostoru iza crnih rupa postoji neka vrsta odraza našeg sveta, tajanstveni svet u kome se elementarne čestice kreću slobodno u vremenu, ali ne menjaju položaj u prostoru. Dok kod nas, prema teoriji entropije, sve stremi haosu, sa druge strane crnih rupa razvija se svet koji svakim danom postaje sve uređeniji. Dakle, obrnuti svet – svet iza ogledala, kao Alisina Zemlja čuda.

Blez Paskal, mističar i fizičar, među prvima je, još u 17 veku, doveo u pitanje svemoć simetrije. Paskal se zapitao: da li simetriju samo čitamo iz univerzuma ili je ona stvarno prazakon koji Zemlju čini kompaktnom? Paskal je bio taj koji je opisao jednu od najvećih simetrija – mikrokosmosa i makrokosmosa – ali se, istovremeno držao i maksime da se više isplati tragati za suprotnošću simetriji, tj. za lomovima simetrije i njenim tajnama.

Zašto su ljudi toliko opsednuti simetrijom? Zašto se podrazumeva da ćemo platiti više za simetričnu božićnu jelku, nego za onu koja to nije? Možda odgovor na ova pitanja treba tražiti u najranijem detinjstvu. Naime, naučnici su eksperimentom potvrdili da i bebe imaju smisao za simetriju. Psiholog Džudit Lenglios sa Univerziteta u Ostinu, u Teksasu, je deci staroj od 3 do 6 meseci na platnu prikazivala fotografije ljudi. Fotografije su bile raspoređene u serijama od po dve – jedno lice bilo je simetrično, a drugo asimetrično. Sve bebe, bez izuzetka, duže su i intenzivnije posmatrale »lepa«, tj. simetrična, lica. Međutim, čini se da smisao za simetriju nije svojstven samo nama, ljudima. I životinje vide razliku. One, na primer, daju prednost simetrično oblikovanim partnerima. Takvo »osećanje za lepo« dokazano je kod škorpija, muva, lasta, paunova, prugastih zeba, severnih jelena i bumbara.

Simetrična slika sveta se koleba: istraživači pronalaze sve više asimetrije

Ako je tačna teorija da je simetrija putokaz u haotičnom okruženju, njome bi se mogla objasniti jedna druga ljudska osobina – da suviše simetrije stvara prezasićenost. Već dugo vremena većina ljudi više ne živi u prašumi, nego u jednom sve više uređenom svetu: aleje i vrtovi, fasade zgrada, parketi, nameštaj za spavaće sobe i ograde mostova – kuda god oko da pogleda, naći će nekakav oblik simetrije. U takvom svetu, prirodno, rađa se želja za haosom, divljinom, ljubavlju prema malim, kakvim takvim greškama – kao što je mladež na gornjoj usni Sindi Kraford.

»Simetrija je neprijatelj prirode i promene« – tvrdi Žan Žak Ruso oglašavajući time romantičarski pokret i zahtevajući napuštanje klasične forme. Opasnosti koje sa sobom nosi preterivanje sa skladnošću bile su zasigurno poznate i umetnicima ranijih vremena. Tako, Partenon na Akropolju važi za čudo simetrije, ali ako bolje pogledamo ovu građevinu uočićemo da je njen arhitekta, Iktinos, na mnogim mestima ugradio lomove simetrije – stubovi možda ne stoje pravo, već su malo nagnuti prema unutra...

Jedna od najzagonetnijih asimetričnih pojava u vidljivom svetu je ogromna prednost materije nad antimaterijom. »Mada akcelerator čestica proizvodi oba oblika materije, u svetu van naših laboratorija ne vidimo ni antiplanete, ni antigalaksije« – kaže engleski profesor astronomije Džon D. Berou. Zašto priroda očevidno voli materiju više nego njen odraz? Moguće je da objašnjenje leži u činjenici da postoji sićušna razlika između perioda raspadanja česitica i antičestica i da je ona, postepeno, dovela do viška materije – bar u našem delu kosmosa i u obliku koji mi poznajemo. To bi moglo da znači da je na počektu sveta postojala samo antimaterija, kao što i na početku ljudskog života, poput kakvog znaka upozorenja, stoji povreda simetrije – kada loptasta, dakle, simetrična jajna ćelija biva probodena i oplođena spermatozoidom.

Ako život ima isto značenje kao i asimetrija, zašto onda postoji simetrija i koja od njih predstavlja rukopis Boga? Ili je, možda, asimetrija samo odraz simetrije, tako da na sledećoj, višoj ravni, simetrija ostane sačuvana? Ova tema nam daje mogućnost da udobno lutamo stazama slobodnih misli. To su, valjda, naslućivali i persijski majstori za pravljenje tepiha, pa su za svaki slučaj u svoje skoro savršene šare utkali i po koju sitnu grešku, tek da duša ne bi ostala zarobljena u njima.

Planine se ogledaju u jednom alpskom jezeru: upečatljiv primer bilateralne simetrije, u ovom slučaju oko horizontalne ose. I naše telo je simetrično, samo je osa simetrije vertikalna; isto važi i za orla i leptira kalima inachus, kod koga je svaki detalj šare na jednom krilu istovetan sa svojim parnjakom na drugom. Skoro sve životinje su bilateralno simetrične – jer ptice sa krilima različite dužine ne bi mogle da lete, a sa nogama različite dužine teško bi bežale ili hvatale plen. Kod krila vetrenjače reč je o simetriji obrtanja, kod semena maslačka o simetriji lopte. Kompjuterska grafika je, doduše, napravljena da na prvi pogled deluje kao vertikalno simetrična – ali se ovde radi o drugoj vrsti simetrije. Ona nastaje iz fraktala – približnih trouglova, čija struktura se ponavlja, u sve manjoj razmeri, sve dok ne izgubi oblik. Simetrije koja se ponavlja može se množiti do u beskonačnost.

U arhitekturi prevagu je odnela vertikalna simetrija. Tako su krila francuskog dvorca Šambor izgrađena da budu skoro identična. Naizgled nepravilan kristal pirita sastoji se iz simetričnih kocki. Govoto perfektnu bilateralnu simetriju poseduje i zadnjica zebre: pruge se otvaraju poput cveta, prateći konture životinje – štiteći je na taj način od opasne ce-ce muve. Postavlja se pitanje: nisu li mnogi oblici simetrije dokaz njene svemoći? Možda neki misle tako, ali to jedva da je istina. Istraživači nalaze sve više pokazatelja važne uloge asimetrije u prirodi. Tako su, na primer, mnogi organski molekuli asimetrični. Cvet hmelja je, doduše, bileteralno simetrično sazdan, ali sama biljka, pak, protivureči zakonima simetrije: puzi oko pritke u smeru suprotnom od smera kretanja kazaljke na satu. Ljuštura sipe nautilus je spiralnog oblika – dakle, takođe, asimetrična. Unutrašnje pregrade su, pak, jednakog oblika. Dakle, ljuštura sipe predstavlja neku vrstu simetrije koja se ponavlja.

Priredila: Bojana Milević