BIOSFERA
Hobotnica
Biće plave krvi
Epitet jednog od najzanimljivijih morskih bića svakako pripada hobotnici, kako zbog načina života tako i zbog osobina koje krase ovu životinjsku vrstu. Pripadaju rodu mekušaca i klasi Cefalopoda, a imaju kratak životni vek - od jedne do dve godine manje vrste a najviše do pet godina koliko živi pacifička džinovska hobotnica.
Nemaju ni kostur ni oklop već samo hrskavičasti kljun, a telo im je obloženo mekom vrećastom strukturom koja se naziva plašt i u kojoj se nalaze svi vitalni organi: srce, jetra, želudac i škrge. Zahvaljujući plaštu, mogu da se provuku i kroz male pukotine, pa čak i kroz grlić obične flaše. Krasi ih izuzetno dobar vid jer su im oči velike i složene kao kod kičmenjaka, pa se na njih oslanjaju i u najtamnijim dubinama.
Za kretanje koriste poseban sifon kroz koji istiskuju vodu iz plašta i prave takoreći mlazni pogon, ali i osam krakova sa pipcima od kojih je svaki osetljiv na dodir i ukus, zahvaljujući hiljadama prijanjki. Svaka od njih ima mišiće koji stvaraju vakuum kojim se hvata i drži plen, ali i receptore koji kombinuju dodir i ukus. Njihov hvat toliko je jak da svaka prijanjka može da podigne ogroman teret u odnosu na svoju veličinu, što znači da bi hobotnica lako mogla da povuče i odraslog čoveka pod vodu.
Ovi mekušci imaju po tri srca od kojih dva pumpaju krv kroz škrge, a jedno kroz ostatak tela; zbog nepostojanja hemoglobina u krvi, već hemocijanina koji je na bazi bakra, krv im je plave boje. On lakše vezuje kiseonik na niskim temperaturama i u vodama sa malo kiseonika, čak i pod uticajem jakog pritiska vode. U digestivnom traktu postoji poseban organ koji se naziva mastiljna kesa, a čiji sadržaj hobotnica koristi kada je ugrožena i izbacuje oblak boje mastila.
Glavno oružje i oruđe hobotnice je njen kljun, građen od hitina, materijala od kojeg su sačinjeni oklopi insekata i rakova. Nalazi se tačno u centru spoja pipaka i koristi se za sečenje i drobljenje plena, a iza njega se nalazi radula-jezik prekriven sitnim zubićima, na koju je vezan čitav digestivni sistem. Kljun je jedini čvrsti deo tela ovih mekušaca, koji kroz njega mogu da ubrizgavaju i parališući otrov. Od veličine kljuna zavise gabariti rupa i pukotina kroz koje ova životinja može da se provuče. Najotrovnija vrsta je Plavoprstenasta hobotnica koja plen parališe i ubija snažnim neurotoksinom-tetrodoksinom koji grči disajne mišiće i dovodi do respiratornog kolapsa. Identifikovani su i drugi biohemisjki sastojci kao što su histamin, acetilholin, tiramin taurin i ostali, ali kod većine jedinki izolovani su veoma slabi otrovni sekreti koji služe za savladavanje sitnog plena.
Razmnožavaju se samo jednom tokom životnog veka, tako što mužjak koji je nekoliko puta manji od ženke, putem posebnog organa hektokotilusa ubacuje paketiće sa spermom (spermatofore) u mantilnu šupljinu. Čitav proces može trajati i nekoliko sati, a ženka posle nekoliko nedelja polaže do 200.000 jaja, koja kači u grozdovima na zidove podvodnih pećina i pukotina i pažljivo ih čuva ne hraneći se dok se mladunci ne izlegu. Oba roditelja nakon parenja uginu, ženka od iscrpljenosti i gladi, a mužjak jer mu mozak nakon samog čina ulazi u degenerativnu fazu zbog biološki programiranog kraja života.
Hobotnice su majstori kamuflaže jer su naoružane hromatoforima, posebnim pigmentnim ćelijama ispod kože, koje mogu po potrebi da šire i skupljaju pomoću mišića. Postoje još i iridofori i leukofori. Prvi reflektuju svetlost interferencijom i zaduženi su za metalik i svetleće efekte, a leukofori raspršuju svetlost i stvaraju bele svetleće nijanse te tako imitiraju ambijetalno osvetljenje. Ceo sistem kamuflaže je potpomognut mišićnim izbočinama-papilama koje prave hrapavost, bodlje i nabore kojima hobotnica oponaša teksturu terena u kom se nalazi, a kontrolisan je razvijenim nervnim sistemom koji reaguje na nadražaje i podstiče lučenje hormona koji iniciraju aktivaciju kamuflažnih ćelija. Sa oko 500 miliona neurona, to je veoma razvijen nervni sistem sa većinom neuronskih veza u pipcima i koji mogu delovati poluautonomno, dakle bez stalne kontrole mozga. Zahvaljujući tome, hobotnice rešavaju složene zadatke, prepoznaju obrasce, koriste alate i pamte rešenja problema, zatim prepoznaju sebe pa čak i likove ljudi ako su u zatvorenim prostorima. Utvrđeno je da mogu da ispoljavaju emocionalne reakcije, radoznalost, ljutnju ili strah, a pošto se zna da osećaju bol i da zbog toga mogu i da pate, u Velikoj Britaniji i Evropskoj uniji postoji pravna regulativa kojom je propisano kako moraju da budu tretirane u naučnim eksperimentima.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
