TEMA BROJA
D. Marić
Drevni narodi - nauka i izumi / Drumovi Inka
Duž i popreko preko carevine
Carstvo Inka (1400-1532) je bilo najveće u Americi. Prostiralo se od Kolumbije na severu do Čilea na jugu, zahvatajući teritoriju od skoro dva miliona kvadratnih kilometara. U njemu je živelo oko 12 miliona ljudi. Carstvo je bilo ujedinjeno ogromnom mrežom puteva koja se protezala preko četrdeset hiljada kilometara.
Putni sistem Inka, poznat kao Kapak Njan („Kraljevski put“), bio je izvanredno inženjersko delo, osmišljeno da poveže i održi njihovu civilizaciju. Baš kao i Rimljanima, i Inkama su putevi bili ključni za transport hrane i komunikaciju, ali i osnova za kontrolu i širenje Carstva. Inke su izgradile svoj putni sistem proširivanjem i jačanjem nekoliko postojećih manjih putnih mreža, prilagođavanjem i poboljšavanjem prethodne infrastrukture, uspostavljanjem sistema formalnih puteva i obezbeđivanjem sistema održavanja koji je štitio puteve i olakšavao migracije ljudi, i razmenu robe i informacija.
Ovo je dovelo do nastanka velike putne mreže, koja je od Kuska išla u četiri glavna pravca; tačnije, ka četiri provincije koje su činile Carstvo Inka. Kusko, ili Kosko na kečua jeziku (koji su Inke nametnule ostalima narodima), znači „pupak sveta.“ To je Inkama (na kečui: gospodin, kralj, knez) i njihovim vojnim i drugim zvaničnicima, omogućavalo da znaju šta se sve kreće putevima, ma koliko daleko bilo. Najvažnija naselja su se nalazila na glavnim putevima, koji su imali brojne ogranke i staze. Postoje dokazi da se u blizini urbanih i administrativnih centara nalazila dva ili tri paralelna puta.
Ne robovski već koristan rad
Putna mreža Inka se zasnivala na dva glavna puta koja su se protezala u pravcu sever-jug. Prvi je išao duž obale, dok je drugi prolazio kroz unutrašnjost. Severna ruta je bila najvažnija, pa su tu putevi bili široki 3-16 m. Maksimalna zabeležena širina na severnom priobalnom putu je 35 m, dok je prosečna širina na južnom priobalnom putu 8,5 m. Deo putnog sistema od Kuska do Kita, koji je bio najprometniji, uvek je bio širi od 4 m. Tako je bilo čak i u poljoprivrednim područjima, gde je zemljište imalo veliku vrednost.
Izgradnja i održavanje mreže puteva su, osim novca, zahtevali vreme, rad i organizaciju. Ova poslednja je bila poveravana rođacima samog Inke (cara). Postojala su tri glavna zvaničnika zadužena za organizaciju: upravnik kraljevskih puteva, upravnik mostova, upravnik časkija, kao i nekoliko graditelja znamenitosti (amohonadora).
Radna snaga potrebna za izgradnju i održavanje puteva obezbeđivana je kroz sistem poznat kao mita. Njime se dobijala besplatna radna snaga za državne projekte u poljoprivredi, rudarstvu i građevinarstvu. Rad je bio organizovan na lokalnom nivou, a svaka zajednica je morala da pošalje određeni broj ljudi da ispune radne obaveze. Često se radilo smenski, da bi se izbeglo da svi muškarci odjednom napuste svoje zajednice. Tako se osiguravao kontinuitet lokalne poljoprivredne proizvodnje i izvršenja drugih zadataka. Ovi ljudi nisu bili robovi nego se smatralo da obavljaju društveno-koristan rad.
Inke su uz puteve gradile i mostove, stepeništa, potporne zidove, tunele i kanale za odvodnjavanje. Nisu svi putevi bili popločani. Neki su bili samo od nabijene zemlje, pa čak i od biljnih vlakana. Duž nekih od važnijih puteva, postavljani su miljokazi. Inke su razvile i tehnike za savladavanje teške teritorije, koja je vodila preko klisura, reka, pustinja i planinskih prevoja. Na strmim padinama su gradile kamene stepenice. U pustinjskim područjima blizu obale, podizale su niske zidove da spreče nanošenje peska. Put kroz pustinju Atakama i put duž zapadne obale jezera Titikaka, predstavljaju dva odlična primera dostignuća Inka kao graditelja puteva.
Na kraćim udaljenostima su se nalazile relejne stanice za glasnike-trkače, a na intervalima od jednog dana hoda (dvadeset kilometara), postojala su veća odmorišta (tambos), namenjena putnicima i lamama koje su prenosile teške terete. Duž puteva su se nalazili i administrativni centri sa skladištima (kulka) za preraspodelu robe. Prema granicama carstva Inka i u novoosvojenim oblastima, građene su tvrđave (pukaras).
Putevi su prvenstveno korišćeni u zvanične svrhe, ali i za trgovinu. Njima je transportovan i danak iz osvojenih država do najvažnijih urbanih centara. Sistem puteva su koristili i državni službenici koji su putovali u različite delove carstva radi sprovođenja pravde, obavljanja popisa i sličnog. Običnim ljudima je bila potrebna zvanična dozvola da bi koristili puteve. Osim toga, na određenim tačkama rute, naplaćivana je putarina.
Španci su na početku koristili volovske i konjske zaprege da se približe Kusku, ali su se one pokazale kao beskorisne. Putevi Inka su uglavnom napušteni u to doba. Ipak, četvrtina je odolela prirodi i burnoj istoriji, a 273 sastavne lokacije stekle su status Svetske kulturne baštine.
D. Marić
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
