БИОГРАФСКИ ЛЕКСИКОН

Небо наше науке

ЈАКОВ ХЛИТЧИЈЕВ, МИЛУТИН РАДОВАНОВИЋ и МИРКО РОШ

Јаков Хлитчијев

Школа професора механике

Међу српским научницима руског порекла, рођеним и стасалим у царској Русији, који су после бољшевичког преврата 1917. нашли уточиште у Србији, Јаков Матвејевич Хлитчијев (1886-1963) је из реда оних који су у техничким наукама оставили дубок и трајан печат.

Дипломирао је на одсеку за бродоградњу Петроградског политехничкога института 1911.  и на овој високој школи започео наставничку и научну каријеру, радећи једно време и као пројектант и конструктор бироа Бродоградилишта руске морнарице. Држао је наставу из предмета Теорија еластичности и Наука о чврстоћи бродова. Доласком у Београд 1920.   ангажован je на катедри проф. И. Арновљевића, на Техничком факултету, на коме 1937. постаје редовни професор за предмете Техничка механика и Теорија бродских конструкцији, а после рата и шеф катедре.
У биографијама Ј. Хлитчијева истичу се његове изузетне педагошке способности и предавачки дар, систематски и предани рад у науци. Као наставник, успевао је да велики број својих слушалаца заинтересује за проблеме теорије еластичности и теорије стабилности. Предавања из ове области је 1926. штампао као уџбеник Чврстоћа материјала, писан концизно, са строгом применом математичког апарата, форма излагања коју је он био усвојио још на политехници у Петрограду. Преводима неколико класичних дела из примењене механике учинио их је приступачним својим студентима, а нарочито је имао значајну улогу у „научном уздизању својих сарадника“. Умеће да продуби њихово интересовање за поједине проблеме теорије еластичности „довела је до стварања школе младих људи који су, окупљени око свога учитеља, са великим жаром отпочели своје прве радове у науци“ (Милосављевић), зване Школа професора Хлитчијева.

Његов научни пут и рад има три јасно омеђена периода: Петроградски (1911- 1920), Београдски (између два светска рати) и Други београдски (после Другог светског рата). У првом, млади инжењер ванредних способности изграђивао се у кругу еминентних научника и педагога око Петроградске политехнике са академиком А. Н. Криловом на челу, светским ауторитетом у области Теорије брода. Брзо је прешао на практичну примену својих теоријско-инжењерских знања. Објавио је први научни рад из теорије еластичности, а у Херсону 1919. рад О приближним обрасцима квадратура у коме је испољио склоност за математичким образложењима механичких проблема. Исти метод је задржао у више оригиналних радова штампаних у часопису Publications mathematiques de l’Universite de Belgrade.
Период 1947-1959, у коме објављује 29 радова (12 у страним часописима),  врхунац је његове научне акивности. Научни опус Ј. Хлитчијева тематски је разврстани у шест група: Нека општа питања из теорије еластичности, Торзија, Савијање греде, греда на еластичним ослонцима, роштиљ греда (проф. Хлитчијев то назива „решетка”), Плоче као равански проблем и као проблем савијања, Проблеми стабилности равнотеже код линијских носача и код плоча, Радови из области чврстоће бродских конструкција. Својим радовима дао је велики принос примени тригонометријских редова у решавању граничних задатака теорије еластичности, цењен у међународним оквирима у свом времену.
Био је покретач оснивања посебне Групе за механику на ПМФ,  Југословенског друштва за механику, Катедре за бродоградњу и Одсека за бродоградњу на Машинско факултету БУ, Бродограђевног одељења на Математичком институту САНУ. Године 1955. изабран је за њеног редовног члана.

Милутин Радовановић

Корифеј српске зоологије

Едиција САНУ “Живот и дело српских научника” чува од заборава многа знаменита имена науке у Срба, достојна нашег памћења, колико и великани Панчић, Цвијић, Жујовић. Једно од тих имена је Милутин Радовановић (1900-1968), академик и професор универзитета, светски познати и признати батрахолог и херпетолог, фаунист, зоогеограф и еволуциони биолог. Један од корифеја српске зоологије.

Основну школу у родном Табановићу (Мачва) завршио је као најбољи ђак али је, по очевој жељи, морао да остане на селу. Трагичан сплет догађаја почетком ратне 1916, у коме губи оца и стрица а он постаје старешина породице, довео је ипак до остварења Милутиновог сна. У Шабачкој гимназији скреће пажњу својим даром за науку. Највише факултетско образовање је стекао на Тирингијском државном универзитету у Јени (Немачка) у Институту за филетичке студије, на коме је његов узор Ернест Хекел дуго предавао. Студије је уз свесрдну подршку својих професора окончао одбраном дисертације о отровним жлездама змија Der Giftapparat der Schlangen mit besonderer Bericksichtigung der Naja tripudians, фебруара 1828 (штампанај у Јени исте године).
Као студент био је асистент чувеног Лудвига Платеа, част која је ретко указивана странцу. Повратком у земљу, и поред најбољих препорука, није добио место на Универзиту у Београду.  
Низ парадокса  је пратио живот, педагошки и научни рад овог природњака изузетних интелектуалних и моралних вредности. Пре је постао академик у свету (почасни члан Академије за зоологију у Агри, Индија, 1954), него члан САНУ. Пре је постао академик, него редовни професор Универзитета у Београду. Необјашњиво је да у току своје универзитетске каријере не изведе ниједног кандидата до одбране доктората, а имао је статус редовног професора и у Немачкој као један од малог броја страних држављана.
Премештај из Зоолошког завода у Љубљани у Земаљски музеј у Сарајеву био је „преломни тренутак“ (Џукић, Савић) у његовој научноистраживачкој делатности. Наставио је истраживања змија започета на студијама у Јени, али и на отвореним проблемима која му је назначио проф. Плате: систематика шарке, занимљивост острвских форми гуштера и пећинских организама.

Током рада у Земаљском музеју успоставио је сарадњу са бројним релевантним институцијама широм света, о чему сведочи његова обимна преписка на свим главним светским језицима и славна имена са којима се дописивао. Био је спона наше науке са светском, али и спона између, тада у великој мери подељених, научника Истока и Запада.
Шеста деценија живота је његов најплоднији период. Постао је редован професор и „искључиво својим квалитетима, уздигао се до академика САН“ (Џукић). Објавио је монографију Змије Балканског полуострва (у сарадњи са К. Мартиновом),  књигу Водоземци и гмизавци наше земље („непревазиђено и најцитираније дело о фауни водоземаца и гмизаваца Југославије, а вероватно и наше фауне уопште“). Аустријска академија наука штампа његову монографију Rassenbildung bei den Eidechsen auf adriatischen Inseln (1956). Ова дела су изазвала општу пажњу у круговима херпетолога и еволуционих биолога и постала део светске научне баштине.
Написао је „своје животно дело у области универзитетске литературе“ Зоологија I; Морфологија и филогенија животиња (1963) и Зоологија II; Систематика животиња (1965).
Већину радова је објавио у часописима: British Journal of Herpetology, Verhandlungen der Deutschen Zoologischen Gesellschaft, Zoologischer Anzeiger и Zoologische Jahrbucher, и периодици САНУ (Глас и Bulletin). Радовановићеви резултати су имали изузетан одјек у светској научној јавности, а његова дисертација и данас се масовно цитира.
Овај неуморни истраживач природе трагично је окончао живот по завршетку свог последњег теренског истраживања у Југозападној Африци (Намбији), заједно са члановима бројне експедиције Немачког зоолошког друштва - у паду авиона одмах по полетању из Виндхука за Европу, крајем априла 1968. Мање од два месеца раније изабран је за редовног члана САНУ.

Мирко Рош

Зналац лома и замора материјала

На почетку четрнаесте књиге едиције Живот и дело српских научника стоји кратак предговор у коме читалац уз познатија имена (Д. Каназир, М. Томић) наилази и на име Мирко Рош. Ко је Мирко Рош, питаће. Ако прочита опсежан и надахнут прилог о њему, сазнаће: инжењер, велики стручњак грађевинске технике, професор универзитета, научник и академик. Уз то, интелектуалац, ерудита и публицист који је и лепо писао и био „лепорек у говору“, а говорио је четири језика. У часу његове смрти речено је: Био је за данашње време ретко образована особа јединствених особина у техничким наукама, особа која нема наследника.

Миркови родитељи Себастијан и Антонија доселили су се у Београд из Словеније (где се презиме Рош први пут јавља у XVI веку, а вуче порекло из Француске) у време краља Милана, прешли у православље, венчали се у Манастиру Раковица, деци дали српска имена, крстили их у истој цркви и одгојили у српском народносном духу. Себастијан је себе и своју породицу сматрао Србима, а Београд својим завичајем. Радио је као дворски инжењер, грађевински саветник за железнице и мостове, предузимач.
Мирко је студирао технику на Великој школи и Високој техничкој школи у Хановеру где је стекао диплому грађевинског инжењера, главна област мостоградња. Као инжењер за градњу мостова на прузи кроз Готардски кланац у Луцерну, упознаје девојку Аделу Тајлер и заснива породицу. Швајцарска постаје његова друга домовина, у којој Србију и Београд никада није избрисао из срца, како су приметили његови сарадници. Искуство статичара и стручњака за челичне конструкције, стечено уз креаторе нових концепата грађења у то време (Р. Мајар) помогло му је да изгради властити приступ изградњи мостова и објеката високоградње. Постаје професор на Државној високој техничкој школи (ЕТХ) у Цириху за предмет Челичне конструкције и на истој таквој школи у Загребу. Убрзо је изабран за директора Савезног института за испитивање материјала (Eidgnossische Matzerialprufungsanstalt - ЕМРА) при ЕТХ, а предаје и предмете Познавање грађевинских материјала и Испитивање материјала. Од 1926. до 1949. био је и на челу Швајцарског савеза за испитивање техничких материјала.

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"