INDUSTRIJA

Dubravka Marić

Revolucija na parni pogon

Ubrzavanje sveta

U Muzeju nauke i tehnike u Beogradu, dostupan je katalog „Kada se svet ubrzao - prva industrijska revolucija“, čiji je autor kustos ovog muzeja, Milan Vuković. Ova publikacija je pratila istoimenu izložbu, koja je svojim konceptom, na vrlo sadržajan i istovremeno pitak način, uz originalne eksponate i makete, posetiocima dočarala ovaj ključni period u istoriji čovečanstva.

Početak prve industrijske revolucije se obično vezuje za 1769. godinu, kada je Džejms Vat dobio patent za usavršenu parnu mašinu, dok se njen kraj dovodi u vezu sa širenjem železničke mreže u decenijama posle 1825. Ipak, istoričari smatraju da su pojedine inovacije, koje se dovode u vezu sa ovom revolucijom, nastajale i pre toga. Zato se s pravom kaže da se prva industrijska revolucija nije odigrala odjednom, a da se iz Velike Britanije, koja je njena kolevka, postepeno širila u kontinentalnoj Evropi. Jedan od pokretača ove revolucije, bio je neuobičajeno visok porast broja evropskih stanovnika, kao posledica  povoljnijih klimatskih uslova do kojih je došlo krajem srednjeg veka.
„Velika Britanija sa Irskom je 1700. godine imala oko devet miliona stanovnika, a samo sto godina kasnije, taj broj je iznosio oko 16 miliona. Deo stanovništva je predstavljao potrebnu radnu snagu za fabrike koje su, početkom 19. veka, ubrzano nicale širom zemlje. Uz to treba dodati da su sistemom ‚ograđivanja‘ veleposednici u Velikoj Britaniji prisvajali opštinsku zemlju, namenjenu ispaši stoke. Veliki broj seljaka je ostajao bez izvora prihoda i bio je primoran da napusti sela i potraži zaposlenje u gradskim fabrikama. Industrijska revolucija je tako pokrenula pojavu industrijalizacije - procesa kojim se društvo transformisalo iz ekonomije zasnovane prvenstveno na poljoprivredi i ručnom radu u onu kojom dominira mehanizovana proizvodnja“, objašnjava istoričar Milan Vuković, kustos Muzeja nauke i tehnike u Beogradu.

Koks i parna mašina

Da bi se zadovoljile potrebe naraslog stanovništva, bili su potrebni novi načini proizvodnje. Osim što je bila kolonijalna sila, kojoj su bila dostupna prirodna bogatstva drugih zemalja, Velika Britanija je imala dve važne prednosti: izuzetno produktivan i bogat poljoprivredni sistem i mnogo kreativnih izumitelja, koji su uglavnom i sami bili zanatlije.   Mehaničke predilice za upredanje niti ili prediva od vlakana, i mehanički tkački razboji, koji su bili konstruisani u 18. veku, doveli su do tekstilnog buma u toj zemlji. Istovremeno je došlo i do procvata industrije gvožđa. Naime, čim su britanski pronalazači otkrili kako da ugalj pretvore u koks, proizvođači su dobili kvalitetne i skoro neograničene rezerve goriva za preradu gvozdene rude.
Međutim, okosnicu prve industrijske revolucije, predstavlja parna mašina. Prve upotrebljive parne mašine konstruisali su Tomas Saveri i Tomas Njukomen. Njukomenova mašina iz 1712. koja je crpela vodu iz rudnika i bila prva praktična parna mašina, radila je duže od tri decenije. Pa ipak, tek posle 1870. godine, parna energija počela je da zamenjuje snagu vode koja je korišćena mnogo pre toga. Ovaj veliki pronalazak ima dugu predistoriju.
„Da bi parna mašina našla širu primenu u različitim oblastima, bilo je potrebno prevazići brojne tehničke izazove. Između ostalog, problem je bila visoka potrošnja uglja. Čovek koji je pronašao rešenje za taj problem bio je Džejms Vat. Dok je radio kao mehaničar na Univerzitetu u Glazgovu, prvi put je radio na Njukomenovoj mašini; uočio je njene slabosti. Najveći problem bio je što se u isti cilindar puštala para i uvodila hladna voda za njeno kondenzovanje, što je dovodilio do velikog gubitka toplote i velike potrošnje uglja. Vat je 1765. godine dcšao na ideju da proces kondenzacije izdvoji u poseban deo mašine. Tako je uveo kondenzator, poseban sud u koji je odlazila neiskorišćena para i tamo se hladila, dok je cilindar ostao zagrejan. Mašina je tako trošila četiri puta manje uglja. Patent za unapređenu mašinu, dobio je 1769. godine, štiteći i toplotnu izolaciju cilindra, bolje zaptivanje klipa i upotrebu ulja kao maziva“, objašnjava Milan Vuković.
Parne mašine su omogućile da se ugalj u pećima brže i efikasnije zagreva. Poboljšana tehnologija proizvodnje gvožđa dovela je do širenja železničke mreže, kojom su gvozdene lokomotive na parni pogon vukle vagone pune koksa i gvožđa. Sve ovo je uticalo da Velika Britanija diktira ritam napretka ostatku Evrope od 1750. i u narednom stoleću.

Početak: na Vračaru, u topolivnici

Industrijska revolucija u Evropi imala je veoma različite karakteristike. Belgija je iskoristila bogate resurse rude gvožđa i uglja i snažnu tradiciju proizvodnje tekstila, pa je njen industrijski razvoj imao sličan tok kao u Britaniji. Francuska je bila glavni industrijski konkurent, na istom nivou sa Velikom Britanijom, dok su se francuski proizvođači koncentrisali na gotove proizvode od tkane svile, porculana i kožne galanterije. Švajcarska se razvila relativno rano uprkos nedostatku sirovina, zahvaljujući specijalizaciji za proizvode koji se mogu naći na polici jednog domaćinstva - od tkanina do časovnika.

Nemačka je „kaskala“ zbog rascepkanosti, ali je pred kraj prve polovine 19. veka uspela da razvije tešku industriju. Holandija se industrijalizovala tek 1860. godine, zbog nepovoljnih prirodnih uslova, a osnovu budućoj mehanizaciji dala je prerada poljoprivrednih proizvoda (mleka i mesa). Međutim, države na  rubovima kontinenta, kao što su Španija i balkanske zemlje su još godinama zaostajale u industrijskoj proizvodnji.
„U prvoj polovini 19. veka, u Srbiji su se stekli uslovi za privredni uspon. U Kneževini Srbiji je 1848. izgrađena mala topolivnica u Beogradu, na Vračaru. Za njene potrebe nabavljena je parna mašina od tri i po konjskih snaga iz Belgije, od poznate topolivnice iz Liježa. To je prva parna mašina korišćena na teritoriji Kneževine Srbije. Sama topolivnica na tom mestu nije dugo radila, pošto je država odlučila da je premesti u Kragujevac. U Srbiji su u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, u fabrikama i rudnicima dosta korišćene lokomobile, pokretne parne mašine. Što se tiče teritorije Vojvodine, u Novom Bečeju je 1852. korišćena parna vršalica. Mašinu je proizvela kompanija ‚Klejton i Šatlvort‘ iz Linkolna, a nabavljena je na Velikoj izložbi u Londonu godinu dana ranije“, kaže Milan Vuković.
Ipak, Srbija je bila agrarna zemlja, sa rascepkanim parcelama. Vlasnice su bile porodične zadruge koje su proizvodile sve što im je bilo potrebno, od plugova do buradi.
Proizvodnja za tržište je bila praktično nepoznata, a gradski zanati su imali podređenu ulogu, dok je infrastruktura nasleđena od Turaka bila nikakva. Izuzetak je bio Senjski rudnik na južnim obroncima Karpatskih planina, gde se srpska rudarska tradicija protezala daleko u praistoriju, a lignit se vadi od 1853. U ovom rudniku i danas radi parna mašina za prevoz ljudi i materijala iz 19. veka, konstruisana u fabrici „Jozef Kereši“ iz Graca, a koja je od 1874. do 1922. upotrebljavana u rudniku „Vrdnik“, na Fruškoj gori.
„Kada je reč o proizvodnji gvožđa u Srbiji, prema dosadašnjim istraživanjima, nema podataka o tome da je tokom 19. veka korišćen koks za topljenje gvožđa. Iako je Majdanpek koji je bogat nalazištima bakarne i gvozdene rude imao veliku topionicu gvožđa, čija je visoka peć počela sa radom 1856. godine, za topljenje nije korišćen koks već je gvožđe topljeno pomoću ćumura. Kapacitet ove peći je bio izuzetno velik. Peć je za prva dva meseca izlivala 1.097 tona rude i proizvodila 475 tona sirovog gvožđa i livenih predmeta. Topljenje gvožđa pomoću koksa na u visokim pećima u Srbiji moralo je da sačeka Železaru u Smederevu i 20. vek. Tehnološka dostignuća prve industrijske revolucije stigla su na teritoriju današnje Srbije tek po njenom završetku. Jedan od razloga za to je svakako taj što je, u vreme početaka industrijske revolucije, teritorija Srbije južno od Save i Dunava bila pod Osmanskim carstvom koje nije znalo za značaj ovih dostignuća i nije podsticalo tehnički napredak. Sa druge strane, ni krajevi koji su bili pod Habzburškom monarhijom nisu beležili ranu primenu tehničkih dostignuća“, ukazuje Milan Vuković.

Mazga u predilici

Prva pruga na teritoriji današnje Srbije puštena je u rad 1856. u Banatu (od Jasenova do Bele Crkve). Posle Prvog svetskog rata, jugoslovenskoj kraljevini je pripalo 27 od ukupno 63 kilometra ove pruge. Ali, što se tiče Srbije, sve je počelo 1881. godine, osnivanjem Srpskih državnih železnica, kada je kralj Milan Obrenović srebrnim budakom zakopao „kraj mosta na Mokroluškoj rečici do Topčiderskog puta“, mesta u blizini današnjeg mosta „Gazela“. Prva srpska pruga od Beograda do Niša, na čiju izgradnju je Srbija bila obavezana posle Berlinskog kongresa iz 1878. Godine - kada je dobila nezavisnost i teritorijalno proširenje - počela je sa komercijalnim radom 15. septembra 1884. godine, što se slavi kao Dan železničara Srbije.
Dunavsko parobrodarsko društvo je osnovano 1829. u Beču, a već naredne godine njegovi parobrodi su saobraćali Dunavom, od Beča do Zemuna. Prvi parobrod za Kneževinu Srbiju je kupljen 1862. godine na inicijativu kneza Mihaila Obrenovića. Taj parobrod, koji je dobio naziv „Deligrad“ (po Deligradskoj bici u Prvom srpskom ustanku), izgrađen je deset godina ranije, u francuskom brodogradilištu „Šnajder i kompanija“, u Šalonu.
„Baš kao što je to slučaj sa tehnološkim dostignućima iz prve industrijske revolucije koja se tiču parne tehnologije, i dostignuća ostvarena u tehnologiji proizvodnje tekstila su tek nakon više decenija od njihovog nastanka primenjena na tlu današnje Srbije. Prva tekstilna fabrika na teritoriji Kneževine Srbije koja se može smatrati začetkom fabričke proizvodnje u savremenom smislu bila je ‚Praviteljstvena čohara‘ na Topčideru. Osnovana je 1852. godine, a nalazila se staroj vodenici na Topčiderskoj reci. Usled ograničenih sredstava iz budžeta, čohara nije bila opremljena savremenim spravama i mašinama, a neke od njih su radile na vodni pogon. Između ostalih, u čohari su radile četiri predilice za finije predivo (dve sa po šezdeset vretena), jedna predilica za grubo predivo, sedam velikih i sedam malih razboja. Mašine za fabriku su uglavnom kupovane u Mađarskoj.

I Paraćin je bio važan industrijski grad u Kneževini Srbiji. U njemu je 1880. počela sa radom Tekstilna fabrika braće Minh. U njenoj predionici je korišćena ‚mazga‘ - predilica koju je izmislio Samjuel Krompton, u 18. veku. Pošto je ‚mazga‘ bila usavršavana tokom 19. veka, u paraćinskoj fabrici je radilo osam unapređenih Kromptonovih predilica, i to šest sa po 240 vretena i dve sa po 180 vretena. Osim toga, fabrika je posedovala 96 mehaničkih razboja koji su bili moderni za to doba“, navodi Milan Vuković.
Važan grad za tekstilnu industriju bio je Leskovac („srpski Mančester“), a adaptacijom vodenice u obližnjem selu Stojkovcu, 1884. godine je počela da radi gajtanara. U fabrici gajtana je na vodni pogon radilo šezdeset čarkova (namotanih kalemova za upredanje gajtana), čiji su gvozdeni delovi kupovani u Osmanskoj imperiji. U narednim decenijama su proradile nove gajtanare u leskovačkom kraju. Sedamdesetih godina 19. veka je u Bezdanu, u današnjoj Vojvodini, počela primena Žakarovog razboja za ručno tkanje ornamentisanog damasta od svile i pamuka šablonima sa bušenim karticama.

„U Užicu je 1891. godine osnovana Državna tkačka škola za obučavanje u tkanju vune, konoplje i lana. Tkanje se obavljalo u zanatskim radionicama i u kućama. U Užicu je 1897. zbog pojačane potražnje za tkaninama, osnovano Akcionarsko društvo za izgradnju tekstilne fabrike. Bilo je predviđeno da tkačke mašine pokreće snaga reke Đetinje. Međutim, umesto da tkačke mašine budu pokretane vodnom snagom mehaničkim putem -  zahvaljujući izumu druge industrijske revolucije - mašine ove fabrike pokretali su  elektromotori. Električna centrala ‚Pod gradom‘, na reci Đetinji, počela je da radi avgusta 1900. Tkačka radionica (fabrika) koja je otpočela sa radom 1901. godine tada je, pored ostalih, imala 16 razboja sa Žakarovom mašinom i 34 razboja za obično tkanje. Razboji su nabavljani iz Saksonije“, kaže Milan Vuković, kustos Muzeja nauke i tehnike u Beogradu.

Znanje kao treći resurs

Od 1870. do 1900. su se industrijalizovale mnoge zemlje pa se i proizvodnja povećala gotovo četiri puta. Prva industrijska revolucija je produbila postojeću društvenu podelu na bogate i siromašne, dovela do političkih promena u zapadnoj Evropi, ali i pokrenula demokratizaciju, radničko organizovanje i migracije. Postepeno se popravljao kvalitet života i počeo je da se produžava životni vek ljudi, uz pojavu bolesti koje do tada nisu postojale, a koje su bile posledica promenjenog načina života. Prva industrijska revolucija je zbog eksploatacije uglja, već krajem 18. veka dovela do prvih klimatskih promena, a od tada je u svetu sve manje zelenila i sve više buke.
Ostaće zabeležena kao jedina „prava“ industrijska revolucija u ljudskoj istoriji, iako su usledile druga ili tehnološka industrijska revolucija (1870-1914), treća ili digitalna industrijska revolucija (kraj šezdesetih godina 20. veka), i četvrta ili revolucija 4.0, kojoj upravo svedočimo. Bila je „prva“ i zbog toga što je, zahvaljujući njoj, prvi put u istoriji postalo jasno da ljudi mogu izmisliti nove materijale i koristiti nove izvore energije, a da uz sirovine i energiju, znanje predstavlja treći resurs.

Dubravka Marić

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"