VESTI IZ MEDICINE
NEUROLOGIJA
Može li mozak da ostane „bez memorije“?
 Za razliku od ograničene „memorije“ u mobilnom telefonu ili na disku računara, zdrav ljudski mozak nema takva ograničenja. Neuronaučnici kažu da se naša sećanja mogu smatrati podacima koje mozak koristi da bi razumeo sadašnji trenutak, da bi pravio predviđanja za budućnosti i da bi osmišljavao buduće učenje. Mozak ne čuva sećanja kao izolovane datoteke u određenoj nervnoj ćeliji, već je svako pojedinačno sećanje raspoređeno po grupama moždanih ćelija (engramima), povezanim i rasutim po različitim regionima mozga. Neuronaučnici taj obrazac nazivaju „distribuiranom reprezentacijom“, to jest svaka od pojedinačnih moždanih ćelija ima ulogu u mnogim različitim sećanjima.
Govoreći za američki „Live Science“, profesor neuronauke na Univerzitetu Nortvestern (SAD), Pol Reber objasnio je da je distribuirana reprezentacija deo onoga što mozgu daje ogroman kapacitet memorije, s obzirom na to da potencijalne kombinacije rastu eksponencijalno. Naše pamćenje se, drugim rečima, oslanja na ponovnu upotrebu, preklapanje i prilagođavanje, a ne na fiksni broj mesta za skladištenje sećanja. Kao primer, prof. Reber navodi jedno rođendansko sećanje: na boje balona, ukus torte, zvuke muzike… Ono se ne čuva u samo jednoj mentalnoj „fascikli“ već aktivira različite senzorne i emocionalne centre kao što su vizuelni korteks, korteks ukusa, slušni sistem i regioni za obradu emocija. Ova područja se zajedno aktiviraju u određenom obrascu (neuronskih aktivnosti koje čuvaju sećanje) i, kad se osoba kasnije seti te zabave, ponovo će aktivirati taj obrazac. Ova metoda skladištenja sećanja ima značajne prednosti: budući da neuroni mogu da učestvuju u brojnim kombinacijama, mozak može da kodira ogroman broj sećanja. Pritom mnoga povezana sećanja dele preklapajuće obrasce, što nam pomaže da generalizujemo i pravimo predviđanja, i mnogi neuronaučnici veruju da je upravo to razlog za fenomen pamćenja; ukoliko je nekoliko neurona oštećeno, sećanje se i dalje može obnoviti jer nije sačuvano samo na jednom mestu.
Zašto se, uprkos tome što mozak nije ograničen memorijskim prostorom, ne sećamo baš svega? Razlog za to je što sistem moždanog pamćenja radi mnogo sporije nego što se dešavaju različite životne situacije. Informacije neprestano pristižu, ali samo mali deo njih može da se skladišti dugoročno, s obzirom na to da se primljene informacije postepeno polažu u trajna sećanja, posredstvom procesa konsolidacije. Dakle, proces skladištenja je zapravo „usko grlo“ a ne ukupna količina memorijskog prostora koji mozak ima.
Kako onda određujemo šta čuvamo a šta zaboravljamo? Neuronaučnici kažu da ljudsko pamćenje nije evoluiralo za savršeno pamćenje, već za preživljavanje, pa otuda dajemo prioritet informacijama koje su u tu svrhu najkorisnije. Dakle, nije reč o nedostatku prostora, već o tome da naš mozak stalno preoblikuje ono što znamo kako bi nam pomogao da se prilagodimo, predvidimo i učimo. Sledeći put kada zaboravite gde ste ostavili šolju sa kafom, ne brinite - ne ponestaje vam memorijskog prostora već je vaš mozak verovatno imao važnije stvari za pamćenje.
Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"
|
