BIOLOGIJA

Dr Ana Paunović

Invazivne vrste u Srbiji

Tihe pretnje

Invazivne vrste su one koje su nastane, namerno ili slučajno, van svojih prirodnih staništa i koje se u novoj sredini brzo šire, pri čemu narušavaju prirodnu ravnotežu i često ugrožavaju domaće vrste. Pitanje invazivnih vrsta danas je jedno od ključnih pitanja zaštite biodiverziteta, i na globalnom i na lokalnom nivou. U većini slučajeva, čovek je glavni „krivac“. Neke vrste dospevaju u naše krajeve putem međunarodne trgovine, transporta robe, turizma, dok se druge namerno unose, bez razmišljanja o dugoročnim posledicama. Kada pobegnu ili budu puštene u prirodu, te životinje često nemaju prirodne neprijatelje, brzo se razmnožavaju i postaju dominantne.

U našim rekama, jezerima, šumama, pa čak i gradskim sredinama danas živi više desetina invazivnih životinjskih vrsta. Neke od njih su već izazvale štetu koja se meri i ekološki i ekonomski.
Ambrozija (Ambrosia artemisiifolia), poreklom iz Severne Amerike, već decenijama predstavlja jedan od najupornijih i najštetnijih invazivnih korova u Srbiji i širom Evrope. Ova biljka je poznata po svojoj izuzetnoj prilagodljivosti i brzoj kolonizaciji raznih tipova zemljišta, naročito poljoprivrednih parcela, neobrađenih površina, prostora uz puteve i urbanih sredina. Širenje ambrozije u Srbiji ima višestruke negativne posledice. Pre svega, ona ugrožava lokalnu poljoprivredu jer može smanjiti prinose useva, izazvati probleme u stočarstvu i otežati upravljanje zemljištem.
Ambrozija je višegodišnji ili jednogodišnji korov koji se veoma brzo razmnožava zahvaljujući velikom broju sitnih i izdržljivih semenki koje mogu opstati u zemljištu i do nekoliko godina. Njena sposobnost da dominira na otvorenim prostorima dovodi do smanjenja raznolikosti autohtonih biljnih zajednica i narušavanja prirodnih staništa. Pored ekoloških i ekonomskih šteta, ambrozija je i ozbiljan zdravstveni problem. Polen ove biljke je jedan od najjačih alergena i izaziva široko rasprostranjene alergijske reakcije kod ljudi, uključujući polensku kijavicu (alergijski rinitis) i astmu. Sezona cvetanja ambrozije traje od kraja jula do oktobra i, u tom period, milioni ljudi u Srbiji i regionu osećaju posledice visoke koncentracije polena u vazduhu. Zbog ovoga, ambrozija je predmet brojnih zdravstvenih upozorenja i zahteva za kontrolu i suzbijanje.
Borba protiv ambrozije u Srbiji predstavlja izazov koji zahteva angažovanje na više nivoa. Efikasna prevencija podrazumeva redovnu identifikaciju i uklanjanje ambrozije sa njiva, urbanih zelenih površina i drugih mesta pre nego što dođe do sazrevanja i rasipanja semena. Edukacija stanovništva o štetnosti ambrozije i načinima njenog uklanjanja bitna je za uključivanje građana u ovaj proces. U zakonodavstvu Srbije postoje propisi koji obavezuju vlasnike zemljišta na uklanjanje ambrozije, ali je njihova primena često nedovoljno efikasna. Ambrozija je jedan od najozbiljnijih izazova za zaštitu prirode, zdravlja ljudi i poljoprivredu u Srbiji. Njeno prisustvo i širenje zahtevaju hitne, efikasne i trajne mere koje će uspeti da ograniče njenu dominaciju i smanje štetne efekte.

Svinjska šapa sa Kavkaza

Jedna od najnovijih i najopasnijih invazivnih biljaka, poreklom sa Kavkaza, je Heracleum sosnowskyi; u regionu je najpoznatija pod nazivom divovska svinjska šapa. To je izrazito velika biljka, visine od 100 do 300 cm, dvogodišnja ili višegodišnja. Iako cveta i donosi plod samo jednom u toku životnog ciklusa, proizvodi veliki broj semena koja su veoma vitalna, lagana i najčešće se raznose vodom. Rebrasta stabljika biljke ima ljubičaste mrlje i proređene dlake, dok su listovi veliki, izdeljeni, najčešće trostruko segmentisani sa zaobljenim zupcima na rubovima listova. Cvetovi su bele boje, veliki, formiraju cvasti prečnika i do 0,5 m. Biljka može narasti do 5 m visine, sa stabljikom debljine ruke. Ova biljka podseća na divlju šargarepu i deluje kao nežni cvet - ali uopšte nije bezopasna. Nekada se koristila za ishranu domaćih životinja, naročito u bivšim sovjetskim zemljama, ali je ta praksa napuštena, što je omogućilo njen brzi rast i širenje u delovima Poljske, Mađarske i drugim zemljama.
U našu zemlju Heracleum sosnowskyi je najverovatnije dospela tokom velikih poplava 2012. godine, vodenim putem iz udaljenih delova Evrope, a prvi put je registrovana 2016. godine u Pančevačkom ritu, u blizini Kovilova. Heracleum sosnowskyi je fototoksična biljka, što znači da njen sok u kontaktu sa kožom i izlaganjem sunčevoj svetlosti izaziva fitofotodermatitis, ozbiljne reakcije koje uključuju crvenilo, otoke, plikove i dugotrajne ožiljke. U pojedinim slučajevima, kontakt s očima može dovesti do privremenog ili trajnog gubitka vida. Zbog svoje invazivnosti i opasnosti po zdravlje ljudi, ova vrsta se smatra jednom od najopasnijih alohtonih biljaka u Srbiji. Ko primeti ovu biljku, ne treba da je dodiruje. Ukoliko dođe do kontakta sa kožom, to mesto treba odmah isprati hladnom vodom i izbegavati izlaganje suncu. U slučaju pojave crvenila, otoka ili plikova, mora se otići do lekara.

Ni tigar ni komarac, a opasan!

Jedna od najpoznatijih invazivnih vrsta insekata koja se poslednjih godina širi Evropom, pa i Srbijom, jeste azijski tigrasti komarac (Aedes albopictus). Ovaj sitni crno-beli komarac prepoznatljiv je po karakterističnim belim prugama na nogama i telu, a potiče iz tropskih i suptropskih oblasti jugoistočne Azije. Tokom poslednjih decenija, proširio se širom sveta, zahvaljujući intenzivnom međunarodnom saobraćaju, posebno trgovini polovnim gumama i rezanim biljkama, u kojima se mogu nalaziti jaja i larve. U Srbiji je prisustvo ove vrste prvi put potvrđeno 2009. Godine; od tada se brzo proširila, naročito u južnim i centralnim delovima zemlje.
Danas se smatra da je tigrasti komarac stalno prisutan u mnogim urbanim sredinama, a njegova brojnost i rasprostranjenost rastu iz godine u godinu, posebno u toplim sezonama. Za razliku od domaćih vrsta komaraca, Aedes albopictus je dnevno aktivan, najčešće ujeda ujutru i predveče, i to vrlo agresivno. Njegov biološki uspeh ogleda se u sposobnosti da koristi male količine vode za razmnožavanje (npr. saksije, limenke, zapušeni oluci, posude za kućne ljubimce), kao i u otpornosti jaja na isušivanje i niske temperature. Ipak, najveći razlog za zabrinutost jeste njegova uloga kao potencijalnog prenosioca zaraznih bolesti. Tigrasti komarac je poznat vektor virusa kao što su zika, denga, čikungunja i virus zapadnog Nila, iako u Srbiji za sada nisu zabeleženi autohtoni slučajevi prenošenja zika i denga virusa. Rizik od pojave ovih bolesti raste s povećanjem broja međunarodnih putovanja, povratkom zaraženih osoba iz endemskih područja, kao i s daljim uticajem klimatskih promena koje produžavaju sezonu aktivnosti komaraca i omogućavaju njihov opstanak u sve većem delu Evrope.
Zdravstveni sektor i lokalne samouprave u Srbiji poslednjih godina sprovode monitoring populacija komaraca, kao i sezonske mere suzbijanja, poput zaprašivanja i uklanjanja mesta pogodnih za razmnožavanje. Važnu ulogu ima i odgovorno ponašanje građana, koji mogu pomoći redovnim pražnjenjem posuda sa stajaćom vodom u dvorištima, balkonima i baštama. Dakle, iako se azijski tigrasti komarac na prvi pogled ne raztlikuje od domaćih vrsta, njegova invazivnost, otpornost i potencijal za prenos opasnih bolesti čine ga ozbiljnim javnozdravstvenim izazovom u Srbiji.

Kuga za rakove

Bodljobradi rak (Faxonius limosus) je invazivna vrsta slatkovodnog raka poreklom iz istoka Severne Amerike. U Evropu je unet krajem 19. veka, najpre u Nemačku, za ljudsku ishranu i sportski ribolov. Međutim, vrlo brzo je pobegao iz veštačkih sistema i počeo da se širi prirodnim vodotokovima, zahvaljujući svojoj velikoj prilagodljivosti i sposobnosti brzog razmnožavanja. U Srbiji je prvi put zabeležen 2004. godine u reci Tisi, a kasnije je potvrđeno njegovo prisustvo i u drugim vodotokovima, uključujući Dunav, Begej i mrežu kanala DTD sistema. Danas se smatra jednom od najinvazivnijih vrsta rakova u slatkovodnim ekosistemima naše zemlje.
Ono što Faxonius limosus čini posebno opasnim jeste činjenica da je asimptomatski nosilac gljivice Aphanomyces astaci, uzročnika tzv. kuge rakova, bolesti koja je smrtonosna za sve evropske autohtone vrste rakova. Iako bodljobradi rak ne pokazuje simptome bolesti, gljivica se preko vode lako prenosi na druge vrste. Kod zaraženih domaćih rakova, kao što su rečni rak (Astacus astacus) i potočni rak (Austropotamobius torrentium), infekcija dovodi do uginuća u roku od nekoliko dana. Zbog toga ova vrsta ne može da koegzistira sa autohtonim rakovima i direktno doprinosi njihovom nestajanju iz prirodnih staništa. Pored prenosa bolesti, bodljobradi rak ugrožava autohtonu faunu i na druge načine, hrani se širokim spektrom biljnog i životinjskog materijala i menja ravnotežu u ekosistemima.
Ova vrsta ima karakteristične tamne pruge na zadnjim nogama. Ženka može da proizvede i do dvesta mladih godišnje. Zbog svojih negativnih uticaja na bioraznovrsnost, Faxonius limosus je uvršten na listu invazivnih vrsta koje izazivaju zabrinutost u Evropskoj uniji. U Srbiji se smatra neželjenom vrstom, a njeno prisustvo zahteva stalno praćenje i mere kontrole, posebno u zaštićenim prirodnim područjima i mestima gde još opstaju populacije domaćih rakova.

Biološka invazija u slatkoj vodi

Babuška ili srebrni karaš (Carassius gibelio) je invazivna vrsta ribe iz porodice šarana, poreklom iz istočne Azije. U Evropu je uneta u 18. veku, najpre u akvakulturi koja se potom širila u divlje populacije širom kontinenta. U Srbiji je danas rasprostranjen u rekama, jezerima, kanalima i drugim stajaćim i sporotekućim vodama, posebno u nizijskim delovima Vojvodine. Ova vrsta se odomaćila u našim vodama zahvaljujući velikoj otpornosti na različite ekološke uslove, niskim zahtevima u pogledu kvaliteta vode i specifičnom načinu razmnožavanja. Babuška se može razmnožavati ginogenezom, što znači da ženka koristi spermu druge vrste (najčešće šarana ili običnog karaša) samo kao podsticaj za razvoj jajašca, bez genetskog doprinosa mužjaka. Ova sposobnost omogućava brz porast brojnosti populacije i prevlast ženki, zbog čega babuška vrlo efikasno potiskuje domaće vrste.
U Srbiji babuška negativno utiče na riblje zajednice prvenstveno kroz borbu za hranu i prostor i narušavanjem strukture staništa. Njena prisutnost posebno ugrožava običnog karaša (Carassius carassius), koji je kod nas sve ređi i lokalno izumire. Takođe, negativan uticaj beleži se i na mlađ drugih ekonomskih i ekološki značajnih vrsta riba, jer srebrni karaš koristi iste resurse i lako kolonizuje degradirana staništa. Zbog svoje ekspanzivnosti, otpornosti i negativnog uticaja na autohtonu faunu, Carassius gibelio se svrstava među najproblematičnije invazivne vrste riba u slatkovodnim ekosistemima Srbije.

Sunčanica u dubini

Sunčanica (Lepomis gibbosus), šarena slatkovodna riba poreklom iz Severne Amerike, predstavlja jednu od najrasprostranjenijih invazivnih stranih vrsta u Evropi. U  Srbiji se već decenijama širi u nizijskim vodenim ekosistemima, naročito u Vojvodini. U Evropu je uneta krajem 19. veka, najpre kao ukrasna akvarijumska riba i za potrebe sportskog ribolova, ali je ubrzo dospela u otvorene vode. Prvi podaci o prisustvu sunčanice u prirodi u Srbiji potiču iz druge polovine 20. veka, a danas je široko rasprostranjena u kanalima, jezerima, mrtvajama, ritovima i sporotekućim rekama, posebno u slivu Dunava i Tise. Iako ne prelazi dužinu od 20 cm, sunčanica ima visok invazivni potencijal zahvaljujući brzom razmnožavanju, otpornosti na niske koncentracije kiseonika i tolerantnosti na promene u temperaturi i kvalitetu vode. Veoma je agresivna tokom mresta, a hrani se larvama vodenih insekata, račićima, ikrom i mlađi drugih riba, pa čak i punoglavcima, čime direktno ugrožava autohtone vrste koje se oslanjaju na slične resurse. Njeno prisustvo posebno je problematično u izolovanim i zaštićenim vodenim telima, gde može potisnuti osetljive lokalne vrste i smanjiti ukupnu biološku raznovrsnost.
Pored direktne ishrane autohtonim organizmima, sunčanica konkuriše za stanišni prostor i menja strukturu zajednica u kojima se pojavljuje, često postajući dominantna vrsta u malim vodenim sistemima. Iako nema komercijalni značaj za ribarstvo i retko se koristi u ishrani, njeno nenamerno širenje putem poribljavanja i neodgovornog puštanja iz akvarijuma ili ribnjaka ostaje jedan od glavnih izazova u upravljanju ovom vrstom. Evropska unija je zvanično prepoznaje kao invazivnu stranu vrstu koja izaziva zabrinutost na nivou cele zajednice (IAS of Union Concern), a i u okviru nacionalnih dokumenata Srbije sve češće se ističe potreba za kontrolom i monitoringom njenih populacija.

Kornjača za zabrinutost

Crvenouha kornjača (Trachemys scripta elegans) potiče iz jugoistočnih delova SAD. Tokom 20. veka proširila se po celom svetu, prvenstveno zahvaljujući globalnoj trgovini egzotičnim kućnim ljubimcima. Poznata po upadljivim crvenim prugama iza očiju, ova vrsta postala je jedna od najčešćih kornjača koje ljudi drže u akvarijumima. Međutim, kada porastu i postanu zahtevne za čuvanje, mnogi vlasnici ih puštaju u prirodu, što je dovelo do njihovog širenja van prirodnog areala, uključujući i Srbiju.

U Srbiji se crvenouha kornjača sve češće nalazi u parkovskim jezerima, rekama sporog toka, kanalima i drugim vodenim staništima, naročito u urbanim i periurbanim sredinama. Primeri uključuju jezera na Ušću, Savskom keju, u Zrenjaninu, Novom Sadu i Nišu, kao i u manjim mestima širom zemlje. Uslovi u tim staništima često su pogodni za njeno preživljavanje i potencijalno razmnožavanje. Najznačajniji primer potiče iz Borče kod Beograda, gde su 2015. nađeni mladunci, što potvrđuje polaganje i inkubaciju jaja u prirodnim uslovima. Postoje i dokazi o polaganju jaja u Novom Sadu, što ukazuje na sposobnost ove invazivne vrste da se razmnožava i preživljava.  
Crvenouha kornjača predstavlja ozbiljnu pretnju za lokalni biodiverzitet. Pre svega, konkuriše domaćim vrstama, naročito evropskoj barskoj kornjači (Emys orbicularis), za hranu, prostor za sunčanje i mesta za polaganje jaja. Takođe, može da prenese patogene mikroorganizme na koje domaće vrste nisu otporne. Zahvaljujući svojoj ishrani, dugovečnosti (preko 30 godina) i otpornosti na različite uslove, crvenouha kornjača uspeva da opstane u mnogim prirodnim i poluprirodnim sistemima gde prethodno nije postojala. Evropska unija je 2016. godine uvrstila Trachemys scripta (uključujući i podvrstu elegans) na listu invazivnih stranih vrsta koje izazivaju zabrinutost, što znači da je zabranjen njen uvoz, razmnožavanje, trgovina i puštanje u prirodu u zemljama članicama.
Iako Srbija još nije članica EU, dužna je da prati principe prevencije unošenja i kontrole invazivnih vrsta. Puštanje egzotičnih vrsta u prirodu, pa tako i ove kornjače, protivno je domaćim propisima o zaštiti prirode. Crvenouha kornjača nije bezopasna, njeno prisustvo u prirodi može da promeni čitave lokalne ekosisteme, a jednom kad se uspostavi, vrlo ju je teško ukloniti.

Proždrljivi biljojed

Nutrija (Myocastor coypus) je veliki poluvodeni glodar poreklom iz Južne Amerike, koji se danas smatra jednom od najraširenijih invazivnih stranih vrsta u Evropi. U Evropu je prvi put uneta krajem 19. veka zbog uzgoja za krzno, a masovnija ekspanzija počinje tokom prve polovine 20. veka, kada su se širom kontinenta, uključujući i tadašnju Jugoslaviju, osnivala brojna uzgajališta. U Srbiji su prve populacije nutrija u prirodi registrovane sredinom 20. veka, nakon što su jedinke iz uzgajališta pobegle ili bile namerno puštene. Najpre su se pojavile u Vojvodini, duž kanalske mreže i rečnih tokova, a kasnije su se proširile i južnije, u delove centralne Srbije. Danas su prisutne u raznim tipovima staništa, od prirodnih močvara do veštačkih kanala, ribnjaka i jezera.
Nutrija ima visok invazivni potencijal zahvaljujući velikoj prilagodljivosti, brzoj reprodukciji i nedostatku prirodnih neprijatelja u novim sredinama. Kao izraziti biljojed, hrani se vodenom i močvarnom vegetacijom, što može ozbiljno narušiti ekološku ravnotežu u vlažnim staništima. Njena ishrana dovodi do smanjenja biljne raznovrsnosti, degradacije staništa za ptice močvarice i druge vodene organizme, a intenzivnim kopanjem jazbina destabilizuje obale i nasipe, čime povećava rizik od erozije i poplava. Pored ekoloških posledica, nutrija izaziva i direktnu ekonomsku štetu, uništava poljoprivredne useve u blizini vodenih površina i staništa riba u ribnjacima. Takođe, može biti rezervoar i prenosilac opasnih zaraznih bolesti, uključujući leptospirozu i tularemiju, što predstavlja rizik po zdravlje ljudi i domaćih životinja.

Dr Ana Paunović

Kompletni tekstove sa slikama i prilozima potražite u magazinu
"PLANETA" - štampano izdanje ili u ON LINE prodaji Elektronskog izdanja
"Novinarnica"